О коришћењу ћирилице

(писмо једном колеги – просветном раднику)

Поштовани (име је изостављено),

Као особу коју изузетно поштујем, као пријатеља и као колегу, не могу а да те не питам: Зашто не користиш ћирилично писмо у преписци са другим школама и приликом израде материјала које користиш у школи? Волео бих да знам шта то фали ћирилици?

С обзиром да сам те једном на то подсетио и ти си био сагласан са тим, али си у међувремену опет заборавио или одустао, овај пут ћу и образложити.

Разлози због којих треба користити ћирилицу су:

Као прво бих истакао да је велики парадокс да треба некога “убеђивати” да у својој земљи говори свој језик и пише својим писмом. А још већи парадокс је да је у то потребно “убеђивати” некога ко ради у просвети.

На коришћење ћирилице нас обавезује 11. члан Устава Републике Србије који каже да је “у Србији у службеној употреби српски језик и ћирилично писмо”.

Српско писмо које се и “ћирилица” зове представља једно од најизразитијих обележја српске националне културе, а очување своје националне културе је обавеза сваког појединца, а поготово запослених у просвети. Ово се не односи само на припаднике српске нације већ на сваког на свету, јер свако припада некој нацији као што припадамо и некој породици, локалној заједници или било чему другом. Чак и они који се у Србији осећају грађанима света, космополитима, интернационалистима и слично, не видим зашто би предност дали латиници у односу на ћирилицу?

Писмо је код сваког народа један од важнијих елемената етнокултурног и националног идентитета и  народ који држи до себе уколико има своје оригинално национално писмо труди се да га очува и негује. Подсетићу само на неке од народа и држава које истрајавају у очувању свог писма: Грузија, Грчка, Израел, Јерменија, Етиопија, Монголија, Индија (има више писама која се данас користе: тибетанско писмо, тамилско писмо, писмо канада, деванагарско писмо…), тибетанско писмо (поред Индије још и на Тибету, у Непалу, Бутану и Пакистану), Јапан, Кореја, Иран, Кина, Тајланд, Бурма, Лаос, Камбоџа (кмерско писмо), арапски народи итд. Зар то богатство писама не доприноси и богатству културне баштине света? Зар не мислиш да би свет био сиромашнији када би се сви одрекли својих националних писама и преузели латиницу или неко друго страно писмо?

Ћирилица је и део нашег словенског идентитета јер већина словенских народа користи ћирилицу. И од европских народа само словени је користе.

Осим већинских словенских народа и држава постоје и друге код којих је ћирилица једино званично писмо, као што су Казахстан, Киргистан, Таџикистан, а код неких других ћирилица је званично писмо равноправно са другим писмом: Монголија, Молдавија, Грузија. – То значи да и ћирилица има међународни и међуконфесионални карактер. Ово лично не сматрам неким битним разлогом – само га истичем као противаргумент онима који кажу да је инсиститање на ћирилици подстицање национализма или чак шовинизма.

Поред тог интернационалног карактера српска ћирилица има своје особености: симболи слова ђ,ћ,њ,љ и џ постоје само код нас. Ово је само једна од јединствених карактеристика Српског народа. Зар не треба сваки народ да негује своје особености? Зар не мислиш да је лепо што нисмо сви исти под овим Божјим шаром? И као појединци и као народи?

Многи владари су у различитим епохама покушавали да забране употребу ћирилице Србима. Српску ћирилицу су забрањивали Марија Терезија, Франц Јозеф I, Бенјамин Калај, Иван Мажуранић, Анте Павелић, Адолф Хитлер, као и многи други освајачи. Данас се прогони у Хрватској и у Црној Гори. Поред прогона Срби су је свуда очували а данас се ње својевољно одричу без и једног озбиљног разлога.

Појединци су и живот свој дали јер нису хтели да се одрекну ћириличног писма. На пример, митрополит Дабробосански Петар Зимоњић није хтео да поштује наредбу власти НДХ о забрани ћирилице због чега је ухапшен у Сарајеву и депортовану у Јасеновац, где је и погубљен. Могуће да би био убијен и да је поштовао поменуту наредбу али ћирилица је била непосредан повод.

Или, још један пример, у Бјелопавлићима, када је четрнаест угледних учитеља животима платило одбрану српског језика и ћирилице. Након увођења војне управе, окупатор је почетком 1916. године посебне мере у Црној Гори увео у школство. Наређено је да се у школе, уместо ћирилице, уведе латинично писмо, као и да се из наставних програма избаце јуначке и патриотске песме и српска историја. Томе се одлучно, подношењем отказа на службу, супротставила група учитеља из Бјелопавлића, након чега су ухапшени и послати пред војни суд. Војној команди у Подгорици, 19. октобра 1916, своје оставке образложили су овако:

Ћирилица је српска историја – артерија, аорта српског национализма, а ми смо спремни да будемо српски учитељи и нећемо да будемо анационални. Да бисмо остали доследни позиву српског учитеља у Црној Гори част нам је известити команду да са овим подносимо оставку на своју досадашњу дужност.

Ни једна српска држава НИКАДА НИКОМЕ није наметала своје писмо или бранила употребу његовог! (Чак не знам ни за случај да су поједини српски екстремисти некога приморавали да пише ћирилицом или разбијали табле са туђим писмом, као што је случај у Вуковару са ћириличним таблама. Можда за ово нисам у праву, демантуј ме ако грешим.) Фигуративно говорећи ћирилица је могла бити само жртва, а никада агресор. – Није ли ово разлог више да је поштујемо?

Где год ћирилица није добро стајала није било добро ни Србима. Уз то, ћирилица је прогањана само од држава и народа које користе латиницу. (Турци, који су у време владавине над Србима користили арапско писмо, нису нам бранили коришћење сопственог писма.) Данас се Срби добровољно одричу ћирилице у корист латинице! Зар и то није огроман парадокс?

Латиница, која је данас код Срба заступљеније писмо од ћирилице, у Србију је први пут дошла у време Аустро-Угарске окупације када је ћирилица забрањена. По ослобођењу је та забрана скинута али смо одмах ушли у заједничку државу са Хрватима и Словенцима у оквиру краљевине, а после 1945. године и у комунистичкој Југославији где су званично били равноправне и латиница и ћирилица, али у пракси само су Срби прихватали поред свог и туђе писмо, а остали су се држали само латинице.

У последњих пар векова свог писма у корист туђег одрицали су се углавном колонизовани народи који су узимали писма својих колонизатора. (Да ли из овога можемо закључити да ми постајемо колонија?)

Верујем да овим нисам исцрпео све разлоге због којих треба истрајавати у коришћењу сопственог писма. Али ако ово није било довољно неће ни друго, чега се нисам сетио.

И да не би било да сам потпуно против коришћења латинице, навешћу два случаја када сматрам да треба дати предност латиници у односу на ћирилицу.

Прво, латиница има статус међународног писма и то је нарочито приметно у пословном свету. Све фирме које настоје да послују глобално, и већином оне које се труде да изађу на страна тржишта име своје фирме, лого или рекламне слогане пишу латиничним писмом. Неке од њих за домаће тржиште користе своје национално писмо, а на страним тржиштима латиницу. Дакле, за фирме које своје робе или услуге настоје да пласирају на страна тржишта сматрам да је практичније да користе латиницу где год је неки текст намењен и страном купцу.

И друго, код израде сајтова код којих је важно да буду добро оптимизовани, тј. код којих је важно да их ГУГЛ добро препознаје и позиционира у претрази. Иако ГУГЛ настоји да у Србији ћирилично писмо равномерно са латиницом третира у претрази, у пракси то не функционише најбоље, па коме је битно да информација о његовом производу, услузи итд. буде на првој страни ГУГЛ претраге боље је да користи латиницу.

И на крају ћу ти изнети своје размишљање о разлозима због којих многи Срби, рекао бих да у ово време већина, пише латиницом у свакој прилици. Не знам да ли о овоме постоји неко истраживање и статистика, износим лични утисак који заснивам на сопственом посматрању и анализи људи када пишу, као и на одговорима оних са којима сам разговарао о коришћењу писма. Наиме, када приметим да неко кога познајем пише латиницом и кога, без ризика да ћу бити непристојан, могу отворено да питам зашто не пише ћирилицом, ту прилику искористим. Најчешћи одговори које сам добијао су:

не знам ни сам,
и не размишљам о томе,
све ми је једно,
лакше ми је тако,
навикао сам,
у праву си – морам променити,
цео свет користи латиницу,
ти си националиста.
Као чешћи разлог због кога су данас Срби ћирилицу заменили латиницом је незнање и недовољна свест о значају писма. У толикој мери смо данас на сваком кораку преплављени латиницом да већина и несвесна тога престаје са коришћењем ћирилице иако се у основној школи углавном инсистира на писању ћириличним писмом.

Други разлог је један вид провинцијске фасцинираности светом кога заправо и не познају, а из које произилази и подцењивање или ниподоштавање сопственог света, које се често заврши са презиром или чак мржњом. И није ту једина жртва писмо већ национална култура уопште, а и сопствени народ. У овом другом случају не постоји незнање и недовољна свест о значају писма, напротив, зато што је писмо важно зато и пишу латиницом. Зато што је музика важна, зато не воле народну музику… И тако даље. И овде није у питању само недостатак храбрости да се буде другачији, већ и очајничка жеља да се буде друго – оно што ниси. Иако никад не постану то нешто „друго“, и више ће личити на карикатуру тог „другог“ што више беже од себе и свог, у томе ће истрајавати.

Верујем да ти спадаш у ове прве, зато ти и пишем. Ове друге никаква аргументација неће убедити.

Пуно поздрава,

Леко Колашинац