Dosada, filmovi i ćufte

Juče sam pozajmila knjigu „1001 film koji moraš da vidiš pre nego što umreš“. U isto vreme, dobila sam na poklon iz Moskve- Jesenjina u originalu. Ovu knjigu o filmovima sam pozajmila jer mi se dopao način na koji su prikazani filmovi, taman toliko da te zainteresuje ili odbije. Filmove volim, ali, poslednjih meseci ih slabo gledam. Ovo mi je, pomislila sam, prilika da se nateram i odvojim vreme. Jesenjin mi se dopao na prvi pogled, čitala bih malo, iskreno, jer zaboravljam jezik. Zašto? Ne stižem da čitam ili nešto obnovim na ruskom koji je nekad bio moja velika ljubav. Obe knjige sam juče odložila i evo, stoje tu, na stolu. Čekaju svoje vreme. Svoj red. Gledah ih i počeh da mislim baš o tome. Vremenu. Razmišljah i o tome postoje li ljudi koji danas, recimo, tri sata ne znaju šta da rade? Ili im je dosadno. Pokušah da se setim  trenutka kada mi je bilo dosadno… I ne mogu. Uvek  nešto radim. Neki bi rekli da i ne treba da postoje ti trenuci dosade. Možda. Ali čini mi se da smo ih zaboravili. Ne moraju ni da se nazovu dosadom. Možda meditiranjem? Ili,  trenuci  kada se ne misli ni o čemu, kada se ne radi ništa…? Verujem da su odlični za organizam…

Televiziju aktivno ne gledam već pet godina. Ako ukačim nešto kod nekog u gostima ili kod roditelja, to je to. Obaveštavam se preko interneta. A znam ljude koji prate po pet serija. Dnevno! Odgledaju svaki dan po neki film (Odem jednom mesečno u bioskop, pored toga jedan do dva filma). Dobro, drugačiji ljudi, drugačiji prioriteti. Ili, jednostavno, dobra organizacija? Pa onda mislim, ako ne bih kuvala, za šta bih iskoristila taj deo vremena? Ali ne- kuvam, dakle, mislim. To ne možemo menjati… Ili, da suzim društveni život? Teško i to. Da manje spavam? Ne može ispod sedam sati. Da ne izlazim iz stana? Užasna pomisao.  Da na uštrb dnevnih zanimacija, hobija i čituckanja dozvolim trenucima dosade da me malo restartuju…? Ma, ne, čini mi se, ne bih znala da se ponašam. Pitala bih se- šta sad, dosadno je i šta?! Postoje i brojne izreke o dosadi. “Dosada je bolest srećnih ljudi. Nesrećnima nije dosadno jer su prezaposleni ». Ali, postoji i druga koja kaže-« Dosada je polusestra očajanja »…

A onda se setih komšinice koju sam upoznala preselivši se u novu zgradu. Ja sam joj nazvala dobar dan, a ona mi je ispričala sve o meni. I ko sam, i gde radim, i koliko imam godina, i s kim živim, i gde sam sve do sada živela… Ostavi me bez teksta. Pa ni ja ne bih znala svoj život tako da nabijem u dva minuta, a ona jeste. Moj život. Pa mi onda nešto bi milo. Milo mi bi što nemam te trenutke dosade. Šta bih onda sa tim silnim informacijama u glavi…? Ustadoh i napravih hrono ćufte u paradajz sosu uz Ejmi.