Lefkada

Lefkada je ostrvo u Grčkoj. Pripada grupi Jonskih ostrva. Južno je od Krfa, a severno od Kefalonije i ostrva Itake. Od kopna Lefkadu odvaja moreuz širine oko dva kilometra. U srednjem veku bila je pod vlašću Vizantije, zatim pod vlašću Turaka i Mletačke republike dok je, konačno, 1864. pripojena Kraljevini Grčkoj.

Ovo ostrvo je udaljeno oko 1010 kilometara od Beograda. Do njega se obično ide preko Makedonije. Potpuno neočekivano, ja sam na ovo ostrvo otišla preko Albanije. I to je posebna avantura koja bi zahtevala priču unutar priče. Ukratko, gledajući kartu, prešli smo celu Albaniju. Iako je bila sezona u punom jeku, na samim graničnim prelazima, na ulasku, ali i na izlasku iz Albanije, nisam primetila vozila iz Srbije. Put preko Albanije nije brži, lošiji su putevi, ali je kilometraža kraća. Ipak, ova maršruta nije popularna, što zbog puteva, što zbog predrasuda. Ne mogu reći da ih ja nisam imala. Iako sam planirala noćenje u Draču koje bi bilo svojevrsni odmor i prekraćivanje muka jedinom vozaču u autu, nije bilo šanse da se to i ostvari. Albaniju smo tako prešli bez pauze, zastajkivanja i fotografisanja. Utisak o Albaniji koji sam mogla steći vozeći se satima i posmatrajući kroz prozor jeste to da je zemlja puna kontrasta. Kontrasti su postignuti s jedne strane, činjenicom da je zaista nerazvijena zemlja (ulice, zgrade, ljudi- sve deluje osiromašeno), a s druge strane, utiskom da se naglo na pojedinim mestima razvija, gradi, osavremenjuje. Prolazeći kroz Skadar ostala mi je u sećanju slika mnoštva bicikala. Deca, stari ljudi, trudnice, svi voze bicikl. Onda, neke deonice puta su pune rupa, nekih zaobilaznica gde ni navigacija ne pomaže, a onda, odjednom, nađete se na najsavremenijem auto-putu. I sve tako. Uglavnom, ulazeći u Grčku, policajac se iščuđavao kuda smo došli iz Srbije. U tom trenutku sam videla da je naša maršruta zaista neuobičajena. Ipak, treba i to iskusiti.

Sa kopna na Lefkadu smo prešli tunelom koji ide ispod mora. Tunel se brzo prođe i već ste na tom čarobnom ostrvu. Iskreno, za Lefkadu sam čula tek dve, tri godine pre odlaska tamo. Prijateljica je letovala, preporučila, a kada sam videla slike shvatila sam njeno oduševljenje. Rekla mi je- posle Lefkade, sve u Grčkoj ti je prosek…

Smešteni smo bili u Nidriju. Srpske agencije uglavnom i vode turiste u Nidri. Nidri je kao grad mali, ima malu plažu koja nije uopšte primamljiva. Gradić je simpatičan i dobar da se uveče prošeta, da se jede u nekom od zaista brojnih restorančića uz more ili da se ponešto pazari. Većina stvari nije skuplja nego kada biste, recimo, bili u Crnoj Gori. Tako da priča o istoj ceni Crne Gore i Grčke nije baš mit, istine ima. Ono što je specifično za Lefkadu jeste da se niko od turista smeštenih u Nidriju, zapravo i ne kupa u Nidriju. Niti je to preporučljivo s obzirom na to da su svuda oko ostrva nestvarne plaže. Zbog njih se i dolazi. Zato je na Lefkadu najbolje doći sopstvenim automobilom. Neke plaže su od Nidrija bile udaljene i po pedeset kilometara. Naravno, moguće je iznajmiti automobil ili motor i na ostrvu, ali je to već malo za dublji džep.

Svaka plaža nosi neku svoju priču. Ono što je zajedničko za sve plaže na Lefkadi jeste to da nisu urbane. I to je ono što je meni najviše prijalo. Nema kafića, bučne muzike, sve je divlje. Čak i prilazi plažama. Nema glisera, skutera, onih drugih vodenih zanimacija. Samo zelenilo i more. Druga zajednička karakteristika je boja mora. E, to je ono što se nigde drugo u Grčkoj sigurno  ne može videti. Naročito boja mora na plažama koje se nalaze na zapadnoj obali ostrva. Boja je nekako svetla, mlečna,jednom rečju- nestvarna. Na nekim mestima dok ulazite u vodu imate utisak da ulazite u plavo mleko, a pritom je sve blistavo i veoma čisto.

Postoji puno plaža koje je šteta ne obići. Svakako, prva plaža koja se ne zaobilazi jeste Porto Kaciki. Ona se nalazi na zapadnoj obali i, kada pogledate sa visine, od mesta gde se možete parkirati, vidite je u dnu, obgrljenu stenama koje je pomalo i nadvisuju. Nesvakidašnja slika. Ova plaža se ubraja ne samo u najlepšu plažu Lefkade, već i u najlepše plaže cele Grčke. Iako je toliko popularna i na nju svakodnevno pristižu hiljade ljudi, ni tu nema neke infrastrukture. Na vrhu, pored parkinga, postoji nekoliko restorančića i jedan kiosk. Dole, kada siđete na plažu spustivši se niz ogromne stepenice, nema ništa. Čak ni sladoleda. Tako hranu i piće morate poneti sa sobom, da se ne biste slomili pešačeći i prelazeći silne stepenike nekoliko puta. I ova plaža je, naravno, divlja, gledate netaknutu prirodu i ono čuveno plavo. Oni koji ostaju sedam ili deset dana na Lefkadi, obavezno se vraćaju bar jednom na ovu plažu. Mislim da je ona i simbol ostrva.

Mnoge plaže možete posetiti automobilom. Mada su putevi veoma loši. Asfalt je, ali prilično uzak, pun rupa, uzvišenja, krivinica. Čini mi se da Grke to mnogo ne dotiče. Svakako imaju ogromnu posetu. S druge strane, i to je neki „šmek“ ostrva. Voziti se tim putevima, prolaziti kroz neka sela, mestašca po tim ostrvskim uzvišenjima dok ispred „ne pukne“ more. Ipak, na neke plaže danas, nažalost, ne možete doći sopstvenim prevozom. Lefkadu je 2015. pogodio snažan zemljotres, te su putevi poprilično oštećeni, neki i potpuno zatrpani. Tako, na primer, na čuvenu plažu Egremni, najbolje je ići brodom, u okviru od nekih izleta koji se svakodnevno i po nekoliko puta održavaju. Zapravo, te ture brodom svakako treba isprobati. Jedan izlet košta oko dvadeset evra. Ali, na taj način obiđete plaže do kojih se drugačije ne može stići. Ja sam išla na izlet koji je obuhvatao plažu Egremni, iskrcavanje u Porto Kacikiju, zatim na ostrvu Itaka. Brod se usidri malo dalje od obale i daju vam oko sat vremena kupanja. Dozvoljeno je i skakanje sa broda. Onda se ukrcavate, pa na neko novo mesto. Poseban utisak mi je kupanje na plaži ostrva Itaka. Tu je takođe ona mlečo- plava boja mora, ali i snežno belo kamenje. Na njoj je, recimo, zabranjeno zadržavanje na samoj obali, jer se zbog zemljotresa kamenje pomalo i dalje obrušava. Ipak, uspela sam  da ponesem nekoliko kamenčića sa ovog mesta i poklonim zaljubljenicima u mitove, ali i u Crnjanskog. Osim plaža, brodom se može obići i čuveno Onazisovo ostrvo Skorpions, na kome se Aristotel venčao sa Džeki Kenedi i gde je i sahranjen, kao i Kefalonija.

Plaža koju bih još izdvojila jeste plaža Katizma. Ona se izdvaja po tome što su tu česti talasi, pa je baš onako, za adrenalinske zavisnike. Međutim, ova plaža je možda malo urbanizovana za razliku od drugih. Zatim, plaža Milos i plaža Megali Petra (tu postoji i nudistička plaža).

Koliko god preterano zvučalo, na Lefkadi zaista osećate da ste u raju. Neobično je to što uglavnom nema prodajnih ležaljki na samim plažama, nema marketa, nema navalentnih prodavaca. Tražite prirodnu hladovinu, odmarate i dušu i telo.

Od gradića svakako treba posetiti Lefkas i Vasiliki. Naročito su uveče lepi za šetnju ili večeru. Prednost dajem Vasilikiju. I tu je moguće naći smeštaj, a i najlepše plaže su iz njega bliže.

Deset dana na ovom mestu je veliki odmor i restart za organizam. Vratili smo se ipak preko Makedonije i tada shvatili, po ulasku u našu zemlju, da su nam putevi i te kako dobri.

Lefkada je za one koji su za malo šetnje i uzbuđenja. Neće prijati onima koji vole da se na letovanju usidre na jednom mestu, jer zahteva dosta vožnje, šetnje, ponekad i malo muke da se dođe do neke plaže-lepotice. Za sve druge, od srca je preporučujem…