Balada o klikeru

Zovem Denisa da se vidimo posle duže vremena. Kaže mi da se nađemo kod pošte za nekih petnaestak minuta. Skoro je ustao, dok sam ja za to vreme završavao administrativne poslove. Naporne i komplikovane. Jedva sam se izvukao iz reda znojavih tela i udahnuo vazduh slobode. Tu, u Zemunu, nadomak keja.

Denis dolazi u dogovoreno vreme. Pre nego što osmotri koliki je red u pošti, jer i on mora da plati hrpu računa, govori mi da ništa nije doručkovao i da je rad da me vodi u pekaru na burek. Zahvaljujem mu se i predlažem da odemo na kej. Video sam jedan splav koji ima promotivne cene hrane i mogli bi tu, na pragu Dunava, da se najedemo i napijemo za jeftinu lovu. Denis pristaje. Krećemo ubrzo put reke, čim smo se još jednom uverili da je red u pošti dug kao gladna godina.

Usput pričamo o svakodnevici. Vreme, novac i bolesti su nam dominantne teme.

„Kao da smo penzosi“, govori Denis.

Veće teme štedimo za kasnije, uz piće i klopu.

Ulazimo ubrzo na splav. Na vratima piše „Nautički klub“. A na papiru A4 formata hit ponuda: porcija ćevapa i pivo koštaju petsto dinara. Međutim, blizu stola za koji smo seli, na samoj terasi splava, pogled može da „pukne“ samo na susedni šlep. Ili na plastične boce koje skupa sa talasima zapljuskuju kafanu.

Terasa je prazna. Tu smo Denis, ja i dva kelnera. Kelneri su lokalci. Jedan od njih je preduzimljiviji. Prilazi našem stolu i interesuje se „za šta smo“. Momak je star oko dvadeset i pet godina, urban, s pozlaćenom minđušom u desnom uvu. U očima mu se vidi da ima želju da uspe. Naručujemo ćevape i pivo.

„Pivo će vam doneti kolega“, govori momak i ujedno poziva svog kolegu da priđe našem stolu. Od tog pridošlice naručujemo dva „Staropramena“. Mladić odlazi ka šanku kao po kazni. Stiče se utisak da smo ga „cimnuli“. U odelu, uniformisan propisno, taj dvadesetogodišnjak se, očigledno je to, ne oseća nimalo prijatno. Cenim da mu najviše smeta leptir mašna. Napolju je leto, miriše na provod, kupanje u reci, lovljenje ribe, muvanje s mladim curama, ali on je „jebeno ispeglan“. I verovatno mu se smisao života ne uklapa u kelnerisanje i pomoć starijem bratu, koji ga i pored očigledne sličnosti pred gostima zove „kolega.“

Da skratim priču: hrana je bila očajna i preskromna, a platili smo je dva puta više od onog što je pisalo na ulaznim vratima. Kad se sve nabralo. Denisu sam rekao da mi je krivo što je ispalo sve ovako „neplanirano“.

„Za tu kintu smo mogli pristojno da jedemo najmanje dva dana“, primetio je to pronicljivošću analitičkog genija. I nasmejao se.
Međutim, sve ima svoju cenu. Čak i ono što se ne može platiti novcem. Jer plaća se nečim drugim. Recimo, dobar san i dobra priča su za mene vrednosti prvog prioriteta. A Denis je vlasnik i dobrih snova i dobrih priča. Ova koju mi je isprčao, dok smo uz mlako pivo, jeli tanke i zagorele ćevape nalik prstima egipatske mumije, bila je o jednom klikeru.

„Dok sam bio klinac“, priča Denis na terasi pomenutog splava, „moja najdraža igra su bili klikeri. Nisam ih imao puno. Više sam polagao računa na kvalitet, nego na kvantitet. Kliker koji je bio u mojoj kolekciji morao je da zadovolji nekoliko kritetijuma. Prvi je da ne bude obična đinđuva.“

Denis mi zatim strpljivo i pažljivo objašnjava ostale kriterijume. Težina, kakvoća, raspored i boja pera… Opisuje mi i lepo skrojenu vrećicu u kojoj mu je bilo pohranjeno „blago“. Bar ono reprezentativno s kojim je izlazio na ulicu gde se igrao s drugarima.

„Ali svemu dođe kraj“, kaže Denis melaholično. I govori kako je jednog dana u školsko dvorište odnekud banuo direktor, besan i odlučan, i kako mu je bez reči uzeo sve reprezentativne klikere. I vrećicu. Dok mi to priča, ja pred očima jasno vidim sliku tog događaja. I Denisa, koji nije promenio lik već se samo smanjio, kako bez pogovora, nemoćan i ljut, daje svoj celokupni imetak nekom natmurenom komunističkom birokrati. Čoveku koji ne dozvoljava igru u školskom dvorištu, „jer škola nije cirkus“, a koji će sigurno tu vrećicu sa tuđim blagom odneti nekom svom sinu, sinovcu, sestriću… ili će je zadržati samo za sebe iz ko zna kojih sve razloga.

Odjednom sam postao svestan zbog čeka je tako nisko palo naše društvo i država i popizdeo sam. Da, zbog Denisovih klikera koje mu je zaplenio direktor. Ili je to možda zbog porcije ćevapa koja mi je bila doneta… Kako god. Važno je da priča ima nastavak.

„Prošlo su dve decenije od tog događaja“, nastavlja Denis. „Pošto me znaš već petnaest godina nema potrebe da te lažem kako sam uspeo u životu i kako sam se vratio u svoj rodni grad da se osvetim direktoru škole.“

„Nema“, odgovaram.

„E pazi sad ovo: odem ja jednog dan kod starog kućnog prijatelja na posao. Taj čovek je pre svega prijatelj mojih roditelja i ja ga znam još od detinjstva. Veoma ga poštujem. Ne zbog toga što radi na veoma odgovornom mestu, ima dobre veze i može da pomogne, već ga poštujem baš onako kako se poštuju stari kućni prijatelji.“

„I kao što i on poštuje tebe, iako si mlađi od njega dvadeset godina.“

„Tako nekako.“

„I?“

„Sedeli smo u njegovoj kancelariji, pričali o uobičajenim temama, pretežno porodičnim i političkim, i lagano pili sok i kafu. I mada radi na odgovornom mestu, naš kućni prijatelj nema puno posla. Hoću da kažem da smo mogli natenane da odgledamo na kancelarijskom računaru brdo fotografija s letovanja na kojem je naš kućni prijatelj bio. Grčka, more, Srbi na moru, poneki stranac, priča o tom mestu i znamenitostima…

„Dakle, kompletan aranžman.“

„Ubili smo sat vremena.“

„Dugo.“

„I taman kad je bio red da krenem kući, sasvim slučajno sam u ćošku kancelarije, između nekih kablova i korpe za otpatke, primetio kako se usidren kao svemirski brod – presijava jedan kliker.“

„Drama!“ izustih.

„Intuicija mi je govorila da nije reč o đinđuvi.“

„I jesi li bio u pravu?“

„Morao sam da ostanem još u gostima kako bih to proverio, iako mi pristojnost to nije dozvoljavala.“

Denis je zatim otpio dug i spor gutljaj piva, ostavljajući tako da naraste prostor u kome će smestiti ostatak priče:

„Otvorio sam novu temu s kućnim prijateljem, a krajem oka sam snimao kliker. Mora da sam izgledao strašno čudno. Sigurno sam bio napet i nervozan. A nisam tek tako mogao da kažem kućnom prijatelju da bih uzeo taj kliker koji se nalazi pored korpe za otpatke. Šta bi čovek mislio o meni?“

„S druge strane, ni po koju cenu nisi hteo da odustaneš od tog bisera“, primetih.

„Jedina opcija je bila da ga ukradem“, priznade Denis.

„Sudbina“, prokomentarisao sam.

„Prošlo je najmanje pola sata kad mi se ukazala prilika za tako nešto. Naš kućni prijatelj je već bio umoran i verovatno je hteo diskretno da mi da do znanja kako bi želeo da bude malo sam u svojoj kancelariji, na državnom poslu. Najbolji način za tako nešto je izaći vani, do toaleta. Izviniti se, izaći vani, i posle kad se bude vratio, ako sam iole pametan – čovek se nadao – shvatiću da je vreme da krenem kući.“

„Naravno.“

„Kad se čovek izvinio i izašao do toaleta, mislim da ni vrata još nije pošteno zatvorio, kliker je bio u mojim rukama. I presijavao se.“

„Zadovoljavao je najstrožije kriterijume?“ pitao sam znatiželjno.

„Prevazilazio ih je.“

„Čime sve?

„Lepotom, jednostavnošću i nekom meni nepoznatom kosmičkom jedinstvenošću…“

„Kao da je reč o Lajbnicovoj monadi“, primećujem.

„Upravo tako.“

„I onda…“

„Kad se naš kućni prijatelj vratio iz toaleta, ja sam ga već čekao kod vrata kancelarije. I saopštio mu da strašno žurim kući.“

„Mora da si mu u najmanju ruku izgledao neobično.“

„Izgledao sam u fazonu „samo što se nisam upišao.“

Kliker koji je Denis pokupio kod prijatelja u kancelariji zauzeo je posebno mesto u njegovoj polici za knjige. Pre toga ga je obrisao i ispolirao. I ušuškao u specijalno napravljeno postolje. Zatim je uživao u njegovoj lepoti. Ne samo to veče, kad ga je doneo, nego nekoliko narednih večeri, koje su bile duge i zimske.

Ako je neko slučajno pomislio da je na taj način zadovoljena pravda zbog toga što je moj prijatelj u dečačkim godinama bio lišen svog blaga – grdno se prevario. Jer pravda važi samo za fizički svet i njegove zakonitosti. U sferi duhovnosti čovek koji napreduje uvek ostaje u gubitku. Bar u ovom životu. Ili u ovim snovima.

„Posle nedelju dana od kako je moju policu ukrasio kliker planetarne lepote sanjam sledeći san“, nastavlja Denis priču. „Na vrata mi kuca čovek. Ne znam ko je, niti to mogu znati. Lice mu se ne vidi jasno, niti telo ogrnuto kabanicom. Hladnim glasom mi naređuje da mu dam kliker. Čudno je to što ja opet, bespogovorno, ulazim u dnevnu sobu, uzimam kliker s police i dajem ga tom čoveku koji će zatim otići…najnormalnije…u meni nepoznatom pravcu…“

„Sranje“, kažem razočarano.

„Probudio sam se obliven hladnim znojem“, priznaje Denis.

„Ali kliker je još uvek bio na polici?!“ kažem.

„Naravno.“

„Samo što nije više imao stari sjaj?“

„Bio je obična đinđuva“, poentirao je moj prijatelj.

„Lik iz sna mu je ukrao suštinu?“

„Nema ko drugi.“

„Sigurno si se pitao ko bi to mogao biti?“

Denis se zamislio. Za to vreme ja sam već listao spisak potencijalnih „lopova“: Direktor osnovne škole? Kućni prijatelj? Lajbnic? Pirati sa Kariba? Vreme koje mnoge vrednosti čini prolaznim? Ja sam, kao pisac ove priče, budući da kradem san svog prijatelja i činim ga svojim…

„Ne znam ko bi to mogao da bude“, kaže Denis iskreno. „Ali moguće da sam ja bio i sa jedne i sa druge strane vrata. „Nepoznati ja“, koji pomaže „meni poznatom“ da odraste tako što će mu uzeti neprežaljeno blago iz zajedničkog detinjstva.“

„Može i tako“, složio sam se mehanički, ne prestajući da listam spisak potencijalnih „lopova“.