Most na Đurđevića Tari
Ne postoji most, od malog mosta na Žepi do velelepnih mostova metropola, koji nema neku svoju priču. Priču često pomešanu sa legendom, sa onim što ide od uva do uva i što se dodaje i oduzima onako kako umiru generacije i rađaju se nove.
Most na Đurđevića Tari, koji se nalazi na putu prema Žabljaku, udaljen 350 kilometara od Beograda i oko sto kilometara od Nove Varoši, dugo je već meta fotografisanja i divljenja ljudi iz čitavog sveta, koji, na svom proputovanju, zastanu i dive se ovom čudu na „suzi Evrope“.
Most je projektovao Mitar Trojanović. Misao da se Tara na tom mestu može premostiti, za mnoge je bila neverovatna. No, Mijat je svoju misiju uspešno završio, uprkos skeptičnosti mnogih. Most lepotan je nikao, u pet vitkih lukova i dužine 365 metara.
Završen je 1940. godine, ali, ubrzo, pošto je buknuo rat, srušen je, i to njegov najmanji luk. Srušili su ga partizani, a kako se pričalo, po Titovoj naredbi, jer je rušenje mosta bio jedini izlaz u sprečavanju četnika i Italijana u prodoru ka Durmitoru. Čin rušenja mosta dat je na izvršenje inženjeru Lazaru Jaukoviću. Izvršitelja su ubrzo streljali četnici. Na mostu. Postoji i priča da je i Lazarov pradeda na tom istom mestu stradao od ruke Turaka, kada je uhvaćen zbog pokušaja da ubije Smail agu Čengića.
Međutim, most ne bi bio most kada se za njega ne bi vezivalo i nešto epsko, nešto što ljudi, nehotice ili iz ljubavi prema čudu, dodaju priči i što ostaje često kao jedina istina. S obzirom da je Lazar Jauković tragično stradao zbog poštovanja naredbe, narod je doradio priču o Lazaru projektantu koji je morao da sruši ono što je napravio, da svoje delo uništi sopstvenim rukama. To je već bila priča i to je bilo nešto što je njegov lik uzdiglo do određenih visina. Legenda kaže da pravi projektant, Mitar Trojanović, kada je čuo za tu priču, nije hteo da je opovrgne. Zašto, ne zna se. Možda zbog onog Andrićevog- „u ćutanju je sigurnost“.
Kada je rat završen, i most je popravljen. Od tada, do današnjih dana, on krasi impresivni krajolik kanjona reke Tare. Mnogi koji se odluče na put ka Jadranskom moru preko Žabljaka, zastanu na mostu, fotografišu, popiju kafu i uživaju. Veliki je broj stranih turista koji se okupljaju na mostu, naročito u julu i avgustu, kada je sezona u punom jeku. Obično odlaze oduševljeni, naročito kada čuju priču o njegovom nastanku, rušenju i tragičnom liku Lazara, kome je, u znak sećanja i izvesne zahvalnosti, podignut spomenik na mostu. Izistinskom projektantu, Mitru Trojanoviću, postavljena je skromna tabla na samom kraju mosta. Oni koji imaju strah od visine, ne idu obično celom dužinom mosta, iako je pogled na reku sa njega impresivan. Visina mosta na nekim delovina je oko 140 metara. Oni drugi, sa tvrđim želucem, usude se i da sami „premoste“ kanjon korišćenjem „zip lajna“ i za to adrenalinsko zadovoljstvo daju 20 evra. Vožnja traje oko 30- 40 sekundi.