Vitorkine čarape

Postoje ljudi koji toliko maštaju i premišljaju da više ne razlikuju san od jave, ni ono irealno od stvarnog. Ako uz to postoji potreba da se bude zanimljiv, da se uvek i dramski govori o mnogim dešavanjima i pojavama, ta granica se gotovo potpuno briše iz subjektivnog doživljaja sveta. I um postane skladište opipljivog i lebdećeg. Svest poklekne pred naletom utisaka i izmišljenih priča, pa više ni ona ne razlučuje. Sve se pretvori u jedan mozaik sačinjen od utisaka i priča koje, ponovljene nekoliko puta, postaju i za govornika potpuno stvarne, toliko da se može boriti i biti spreman da da glavu da ih i dokaže ako bude potrebno.

Sila je bila takva. Visoka žena krupnog glasa, neobično dugih ruku i kratke, retke kose. Večni borac za pravdu (ali pravdu po njenim rezonima), sakupljač svih seoskih priča, kraljica njihove nadogradnje i uzbudljivih delova. Mislim da niko, sem najbliže porodice, nije znao njeno pravo ime. Nikoga nije ni interesovalo. Jer, taj nadimak – Sila, savršeno je pristajao uz njeno telo, ponašanje, uz hod i govor.

Živela je u omanjoj kući pokraj potoka, sinove davno ispratila na pravi put, a sa njenim dedom, kako je zvala svog muža, imala je odnos kao sa podstanarom. “Ima da jede, ima đe da legne, šta ću mu ja.” Živeli su nekako odvojenim životima, mada im je postelja bila ista. I bili su zadovoljni. Oboje.

U tom potoku, gde se završavalo njeno skromno imanje, od vajkada se priviđalo. Tokom godina, s vremena na vreme se javljao neko sa pričom šta je tu čuo i video. I bilo je raznih iskustava. Bled čovek sa upaljenom svećom koji stoji na kamenu preko kog se potok i prelazi. Dečiji plač. Čopor ljudi – životinja koji reže i čupaju travu zubima. Lebdeće belo platno. I mnoge druge pojave koje čoveka kad se sretne s njima ne ostavljaju pri zdravom razumu. Zašto se to baš tu dešavalo, znalo se. Naime, kad se pre nekoliko desetina godina kopao sporedni put kroz selo, koji ide i preko tog potoka, nađeno je mnogo ljudskih skeleta. Kažu, rimsko groblje. Jedna varijanta kaže i da mračne sile potoka plaše i vrebaju ljude koji naiđu kako bi osvetile te iskopane kosti. Koliko iskopanih, toliko uplašenih. Sve u svemu, i oni koji nisu verovali u takve stvari i koji su tvrdili da pravog vernika ne može ništa uplašiti, vešto su izbegavali da noću pređu preko njega. Po cenu obilaženja i dužeg putovanja, bez komentara bi se odlučili za drugu putanju.

Sila je znala za sve te događaje. Tvrdi da je jednom glavu sačuvala nekom čoveku iz drugog sela koji je pošao da kapariše kravu kod Tomića, nedaleko odatle. Kaže da je naišao, spopali ga neki, digli motke na njega, a on urlao i zvao u pomoć. Onda je i ona uzela motku i isto tako urlajući krenula dole. »Ovi » se uplašili, te pobegli. Kad je našla čoveka, nije mogao da ustane. Jedva ga dovukla do kuće, okrepila, a zatim je nastavio svoj put. Doduše, Sila je pričala ovu priču nekoliko puta. «Ovi » su jednom nosili motke, drugi put konopce, treći put su skakali po njemu. A jednom, kad nije bila raspoložena, rekla je i da je ovaj sve izmislio. Na pitanje zašto bi to neko izmišljao, rekla je da ima raznih budala i onda okrenula priču na nešto drugo, njoj trenutno aktuelnije i zanimljivije.

Bez obzira na sva ta iskustva, Sila je i dalje bezbrižno živela kraj potoka i isto tako ga prelazila, nekada i desetak puta na dan. Kada bi je pitali plaši li se čega, smejala bi se. « Šta ću se plašiti, ništa ti je to. » I osećala je da joj se poneko divi i da su mnogima njene priče nepresušan izvor zabave i razbibrige.

Međutim, njeno poslednje iskustvo je štrecnulo pomalo i one koji su sve njene potočne priče odbacivali i koji su prezirali tračeve koje je po ceo dan raznosila i ulepšavala.

Marici, njenoj komšinici s druge strane potoka, umrla je svekrva. Vitorka. Čudna i povučena baba koja se družila samo sa svojom kravom i po ceo dan plela. Imala je pogled koji govori da prezire sve ljude. Mnogi nikada nisu čuli njen glas. Retko je radila nešto drugo. Igle i vuna su uvek bili u rukama visoke i mršave starice mrkog pogleda. I pričali su da je lepo plela. Neke stvari je samo ona znala da isplete, a retko ko bi se usudio da je pita da i njima otpočne mustru. Ko je pitao, pomogla je. Ali, ta neka odbojnost je izvirala iz nje i ljudi su više voleli da je ne sretnu uopšte. I kad je sretnu, da nazovu dobar dan iz daljine i zaobiđu je. Umrla je valjda od starosti. Nije se žalila, nije ležala. Samo je legla da spava i ujutru su je našli u istom položaju. Nije disala.

Kada je prošlo četrdeset dana, Marica je, po nekom starom običaju, skupila na gomilu njene stvari da ih zapali. Baš u to vreme, naišla je Sila. Kako je bila neustrašiva, počela je kopati po stvarima. Marica je pustila. Ova je rovila i samo se čulo ono njeno usnama – «C-c-c… »

-«I sve ćeš ovo da zapališ ? »
-“Pa šta ću s tim? Ko će ga? Samo mi smeta.”
-“Šta ko će, ja ću!”
-“Šta ćeš ti?”
-“Da uzem nešto. Šteta je, Marice, ženo. Gledaj ovih čarapa. Ja ti vake i nosim. A gledaj kakva je to vuna i mustra!”
-“Dobro, ako ti šta nije…uzmi.”

I Sila se opremila. Uzela je čarape, duge, preko kolena, sa uzicom i nekim cvetićima pri vrhu. Ispletene od vune i ofarbane orahovinom. Uzela je i vuneni prsluk i nekoliko marama.

Čarape je odmah navukla i hvalila ih kako su meko ispletene i tople. Ostala je na kafi, a ubrzo se i smračilo. Sili je valjalo da se vrati kući i svojim obavezama. Krenula je u potok držeći u jednoj ruci baterijsku lampu, a u drugoj svoj ulov. Gledala je ispred sebe, pazeći na večno mokro kamenje. Sišavši u dno potoka, podigla je glavu prema svojoj strani i skamenila se. Ispred nje, na velikom kamenu, sedela je Vitorka. Nije gledala u Silu. Mirno je sedela i nešto radila oko nogu. Posle prvobitnog šoka, Sila je uperila lampu ka kamenu i duhu. Onda je videla kao danju – Vitorka sedi mirno na kamenu, kao svaki živi stvor i vezuje uzicu čarapa. Čarape vunene, duge, sa cvetićima pri vrhu, obojene orahovinom. Sila se skameni. Pogleda u sopstvene noge. Na njima su bile Vitorkine čarape. A eno, tamo, na kamenu, vlasnica ih istovremeno navlači. To je i za Silu bilo previše. Okrenula se i ko opržena, ne gledajući u mokro kamenje, dala se u beg. Nije prošlo mnogo kada se pojavila na Maričinim vratima, izbezumljena i ljuta. Lupala je na vrata. Kada je Marica otvorila, zatekla je Silu koja nespretno i histerično skida čarape i gunđa.

-« Šta je bilo? »
-« Drži ih, jebala te ona! »
-« Ma, ko? »
-« Vitorka! Eno je tamo, u potoku, obuva ‘ve čarape! »

Marica je mislila da je Sila poludela. Uvukla je nekako u kuću, dala joj vode i šećera preko mašica, dok se ova nije smirila. Kasnije je pričala da nije imala utisak da se Sila uplašila. Više je nekako bila ljuta. Naravno, čarape je još pred vratima skinula i bacila ih na Maricu. Ova je složila čarape i ostavila ih nesvesno iza vrata. Kada se smirila i popila još jednu kafu, ispratili su je kući drugim putem. Iako se nećkala. Te noći je mirno spavala, ujutru je samo rekla da su je noge cele noći svrbele, ko kad vuna pecka. Mada, nije sigurna da li je to sanjala ili je bio stvaran osećaj.

Marica je ujutru mužu pričala šta se desilo. Kada je htela da uzme čarape, da mu ih pokaže – njih iza vrata nije bilo.