Vječnaja pamjat

Milošću Božjom, arhiepiskop pećki, mitropolit-beogradsko karlovački i patrijarh srpski gospodin Irinej, uz sasluženje vladike Jovana šumadijskog i brojnih otaca, osveštao je hram Velikomučenika Dimitrija u Bajčetini, a čiji je ktitor odlazeći predsednik Republike Srbije Tomislav Nikolić. Izgradnja hrama je koštala preko milion evra, a sam mozaik, kojim je enterijer ukrašen više od trećine tog iznosa. Jednu ikonu, da smanji trošak, ikonopisala je i odlazeća Prva dama Srbije Dragica Nikolić. U hramu je i poklon ruskog patrijarha Kirila. I neki dijamant iz Amerike. Tomislav Nikolić je, slava mu i milost, hram, nakon čina osveštanja, predao na upotrebu bogobojažljivom narodu.

Izgradnju hrama su, pored predsednika, čija su budžetska primanja skromna (morao bi da radi 1000 meseci kao prvi čovek države i još uz to leba da ne jede kako bi sam pokrio troškove) pomogli su mnogi dobri ljudi. I firme. Možda je i Dragica preko svoje Fondacije dala neki dinar za zadužbinu, jer ne bi bilo fer da se provukla samo kao ikonopisac. Verujem da je i sin Radomir, kao gradonačelnik Kragujevca, učestovao u porodičnom projektu. Znate ono, kad dete poraste, pa se osamostali, onda hoće i da učestvuje. Trebalo je pomoći Tomu, jer nije on Dušan Bajatović koji zarađuje dvadeset puta više od predsednika države i kome bi za izgradnju zadužbine, umesto 1000 meseci (83, 3 godine) trebalo svega 50 meseci, što u decimalnom zapisu iznosi 4 godine i dva meseca.

Toma se kao ktitor svrstao u red savremenih velikaša – zadužbinara. Svoje crkve za sada imaju gospodar stonog Kruševca i okoline Bata Gašić i Jedinstveni Dragan Marković Palma od Jagodine. Njih dvojica su se skoro nadgornjavala ko je pribavio više glasova na prošlim izborima ne bi li Aleksandar Vučić avanzovao od premijera vlade do predsednika republike. Dobacili su do 70 odsto glasačkog tela u svojim sredinama. I sad, ako narodu nešto nije jasno, ima lepo hram gde mogu da se obrate Gospodu. To vam nešto dođe kao kancelarija za brze odgovore. Pod uslovom da imate veru. Zato hvala Bati, Palmi i Tomi, za veru našu nasušnu.

Ono što me pomalo baca u depresiju jeste i pitanje kakvi li su sve bili ktitori naših crkava i manastira u prošlosti. Kakvih je sve tu bilo kvaliteta, ako je meriti po ovim današnjim?

Recimo, knjaz Miloš Obrenović, slava mu i milost. Ubio je kuma Karađorđa i tako postao rodonačelnik jednog veoma poštovanog običaja u Srba. Samo za vreme njegove prve vladavine bilo je pet narodnih buna. Posle je otišao u Vijenu i verovatno jurio bečke kurve, pošto iskreno sumnjam da je sa (h)romim Vukom Karadžićem prevodio Novi zavet na govedarski jezik. A sazidao je jednu od najlepših crkava u kojoj sam bio, pokajnicu na Topčideru, posvećenu apostolima Petru i Pavlu. I osetio sam duhovnost. Jer vera je puna paradoksa.

Verujem tako da će i veseli Toma naći svoj mir među ktitorima i bogougodnicima, budući da je on za knjaza Miloša mala maca. Ili da iskoristim poređenje vezano za predsednikov hobi: kao šumadijski čaj prema špiritusu. Toma svog kuma, vojvodu Šešelja, nije roknuo. U greh mu se možda može jedino uračunti to što je jednom prilikom, mučki i zlobno, primetio da je mera pravog Srbina je li osuđen u Hagu ili nije, a vojvoda Šešelj, za one koji ne znaju, nije osuđen u Hagu. Anegdota kaže da se tamo lepo zabavljao. Čak se i zaljubio u jednu stražarku.

Ali da ne budem do kraja ciničan prema odlazećem predsedniku Srbije, kome je sad lako meriti rep. Veoma mi je drago što su u Tominoj crkvi, među freskama svetitelja svoje mesto našli đaci streljani u Šumaricama. I dve žrtve NATO bombardovanja: trogodišnja Milica Rakić iz Batajnice i šesnaestogodišnja Sanja Milenković iz Varvarina.

U isto vreme, sat gore-dole, kad je Tomin hram osveštavan u Bajčetini, srušena je džamija u Zemunu polju. Ili zgrada koja još nije „osveštana“ da bi bila džamija. Ali je srušena. I to pred početak Ramazana. Sve to me podsetilo na jedanu dobru foru posle bombardovanja, smišljenu u formi pitalice. Pitanje je glasilo: Kako će se Kinezi osvetiti Amerikancima što su im srušili ambasadu u Beogradu tokom bombardovanja? A odgovor je glasio: Tako što će i oni njima baciti bombu na ambasadu… u Beogradu.

Beogradskim muslimanima se ovakva sudbina iz vica već dešava. Kad Albanci na Kosovu popale srpske svetinje, onda se srpski huligani osvete tako što zapale džamiju u Beogradu. Kad država ne želi da se suprostavi efendiji Zukorliću u Novom Pazaru, dok proširuje svoju zadužbinu na gradski trg, jer je u dilu sa vladajućom klikom i takmiči se sa Gašićem i Palmom ko će Vučiću obezbediti više glasova ( takođe oko 70 odsto, i to opeglanih), onda se savest opere tako što se sruši džamija u Zemun polju. Jer u Zemun polju nisu bitni igrači. Možda skupljaju karton, možda prave baklave, možda rade sasvim obične poslove pokušavajući da prežive i prehrane svoju porodicu. Ne trguju na veliko. Ni uticajem, ni verom, ni robom.

Muslimana u Beogradu inače ima na desetine hiljada. Ti ljudi, kao starosedeoci i lojalni građani Srbije, nemaju čak ni svoje groblje u prestonici. Red bi bio da im se da neka parcela na periferiji, kad je nekim već drugim pripadnicima iste vere, iz dalekog Dubaija, ustupljen prostor u samom srcu grada da zidaju Beograd na vodi. I neku kulu u obliku falusa.