Vreme je matura, „malih“ i „velikih“, vreme trubača, slavlja, skupih maturskih haljina, moćnih odela. Deca nam opet dolaze do prekretnice, raskrsnice i biraju put. Slave. Slave kraj jednog zaisigurno bezbrižnijeg perioda. Ironija, kao i mnoge druge.

Mature su postale parade pijanstva i kiča. Znam, zvuči pesimistično, ipak su za svu decu to lepi događaji. Verujem da ima izuzetaka, ali govorim o većini. Što veći grad, čini mi se, veća parada. Ipak, i u manjim mestima, gde veliki deo stanovništva nije zaposlen, gde roditelji sastavljaju jedva kraj sa krajem, za matursku haljinu moraju da izvoje čak i dvadeset hiljada dinara.

Zašto moraju?
Moraju.
Zar da se moje izdvaja?
Nekako ćemo se nategnuti.
To je jednom u životu. (A tih « jednom u životu » događaja će biti još puno- ekskurzije, rođendani, apsolventske večeri…).
Pozajmićemo.
Dići ćemo kredit.
Kredit?
Pa da. Nije to samo haljina. Tu je profesionalna šminka, nokti, frizura, sandale, torbica. Pa fotografije, cveće, pozivnice. Odelo, mašna, pantalone, cipele.
Muzika. Najčešće ružičasta.

I zaista, kada pogledate tu paradu, sve sija. Sve puca od elegancije, skupoće, mladosti i lepote. Lica su nasmejana, srećna, vedra, mlada. Doduše, bila bi nasmejana, vedra, srećna i mlada i u jednostavnijoj garderobi, usklađenoj sa godinama i sa tom istom mladošću. Ali, sveukupne okolnosti, mediji, nametanje nekog nama nedostižnog nivoa, prisvajanje svih trendova, doveli su nas do apsurda iz kojeg ćemo se teško izvući. Nisu deca kriva.

Drugi veliki apsurd je upis i izbor škole. Naravno, vaspitavamo decu učeći ih da samo radom i trudom mogu doći do cilja, upisati željenu školu, postići nešto u životu i u njemu naći svoje mesto. Živeti bolje, obezbediti se, i tako obezbeđeni kasnije formirati svoju porodicu. A da li je baš tako ?

« Što da učim ? Kakve koristi od škole kad posla nema ?»

Šta mu odgovoriti ? Davati nadu, ubeđivati ili mu sasuti u lice realnost i potpuno ga obeshrabriti u pogledu budućnosti ? Ja nekako izaberem sredinu.

« Da, mnogi nemaju posla, ali ti sa diplomom imaš šansu da nešto postigneš, bez diplome i nemaš mnogo šansi. Znaš, sa tim papirom i znanjem možeš da pokucaš na svačija vrata i zahtevaš nešto, boriš se, ovako, bez znanja i diplome, teško… »

Ali, ne lezi vraže, naša deca su pametna.

« Nije tačno, eno Pera Perić ništa nije završio, pa je sad ovo i ono…»

Da li mu objasniti da je Pera Perić eto, slučajno, imao sreće u životu, pa se tako podesilo ili mu reći da ima mnogo Pera Perića koji su postali ovo i ono zahvaljujući onome i onome i da tako, nažalost, svet sve više funkcioniše… ? Opet biram sredinu, jer, ne treba vređati inteligenciju naše dece, ali im ne treba pričati ni bajke. Uz bajke su onda tek nadrljali kada se jednog dana osveste i čarolija nestane.

« Pa, znaš kako, ima toga, ali vi ste tu da se baš tim znanjem borite za bolji svet, da takve stvari postanu retkost, izuzetak. Vi ćete sutra krojiti državu. U stvari, vi već sada morate da je krojite i stvarate svoj teren…»

Srećom, nisam se srela sa pitanjima o kupljenim diplomama. Ne bih znala šta da kažem. Tu nema vrdanja. Ni sredine.

« I, onda, ako se odlučim za školovanje, rad i trud, šta upisati?»

Hm… Teško pitanje. Izbor. Šta su pametni izbori i da li ih uopšte više i ima? E, tu se nekako “hvatam” srca…

« Upiši ono što bar malo voliš, nešto za šta imaš bar malo interesovanja, talenta. Jer, nema garancije. Nema pravila. Nema pametnog izbora. Možda je pametan izbor ljubav. To nam ostaje. Uči ono što ti se dopada. Šta god to bilo. I na tom putu uživaj. Pa, onda, šta Bog da. Bolje nego da se mučiš, učiš nešto što ti je odbojno u nadi da te čeka sigurna budućnost… »

I tako, negde u prostoru između parade i nesigurne budućnosti, decu treba učiti ljubavi. Kulturi. Poštenju. Ostalom ih već život sam nauči. Samo da ih ne nauči da je Pera Perić uzor. Već nam je puna kapa loših uzora…