Te ratne 94. vraćali smo se iz škole pješke. Bio je snijeg, i bilo je ledeno, i gazili smo hrabro naprijed. Čizme ni nove, ni tople.
Poslije kilometar i po naiđe automobil i mi mahasmo da stane. Čovjek reče da mu je žao, ali, auto mu je nizak i ne može nas povesti. Nismo znali šta to znači, ali smo poznavali osjećaj razočaranja.
Ja sam cvoktala pramen kose uveliko natopljen pljuvačkom. Valjda da brže prođe vrijeme.
Za pola sata stigosmo. U kući nije bilo struje, ali je bilo toplo i mirisalo je na vanilin šećer i suve kolače.
„Šta ti je to?!“- upita me sestra čiji pogled iz polumraka pade na moje lice i kosu.
Pored mog zajapurenog obraza, pružala se pravilna, obla ledenica.
