Jevanđelje po Miroljubu

Moj kum je čuvao svog sina i nije se brijao. Kada se obrijao, jednogodišnje dete je doživelo šok. Trebalo mu je da primi tu novu informaciju i identifikuje svog oca sa i bez brade kao jednu te istu osobu. Kad poraste i nauči apstraktno da misli, bez slika, mali Andrej iz Kazanja će znati da za definiciju pojma „otac“ brada uopšte nije bitna.

Za mnoge stvari i događaje nemate dovoljno kapaciteta da ih prihvatite. Možda je za to potrebno adekvatno obrazovanje. Ili prosto vreme. Za one koji su religiozni – vera. Normalno je da Tramp ima dosta mlađu ženu od sebe, ali nije da novi predsednik Francuske, Emanuel Makron, ima dosta stariju. To još ne varimo… Ali da ne dužim dok loše parafraziram Pijažea, a koga sam se setio kad se na medijskom nebu Srbije pojavio Miroljub Petrović – čovek, koga trenutno ne mogu da uklopim u svoju pojmovnu konstrukciju. I zbog čega pišem ovaj tekst o njemu, unapred svestan da je krhka moja mreža za takvog bumbara i da su slabe moje skele za takvo mitsko biće.

A ko je u suštini taj čovek? Prema sopstvenoj priči, studirao je ETF, geologiju, filozofiju i medicinu. Ne ovu konvencionalnu tj. goveđu medicinu, nego onu pravu, američku. Bio je ateista, pa postao vernik. Prosvetljenje je doživeo kad je otišao sa dvadeset i pet godina kod rodbine u Crnu Goru i upoznao pametne ljudi bez škole. Od tada propagira zdrav život u prirodi, zdravu ishranu, gusle, šampon od pepela… Tvrdi i da je nevin ušao u brak, što mu se može verovati – studirao je ETF. Zalaže se za obnovu Dušanovog carstva. I života po Božijim zakonima. Sveto pismo, inače, poznaje tako dobro da bi mogao poneti titulu pravoslavnog hafiza. Iz perspektive te spoznaje kaže da su Srbi potomci jednog od tri Nojeva sina i da nisu na Balkan došli kroz Vrata naroda kako nas uči falsifikovana bečko-berlinska istorija. I Bajaga u pesmi „Plavi safir“.

Miroljub u duhu "Sove"
Miroljub u duhu “Sove”

Miroljub ima privatni koledž. I video-kolumnu na Jutjubu. Kad drži tribine, traži se veća sala i stolica više. Pomno pratim njegov rad. I znam da nisam jedini. Armije, posebno mlađih naraštaja, upijaju svaku njegovu reč. Za taj status se izborio, jer je autentičan. Prosto, pojavio se u moru medijskih manipulacija i „alternativnih činjenica“ kao svetionik.

Miroljub se citira, njegove izjave su orginalne i kontroverzne, izrečene kroz jasnu dikciju, humor i dramski dijalog u kome sam sebe pita i sam sebi odgovara. Izmišljenog sagovornika dočarava menjajući boju glasa i mimiku. Ko je čitao Platona zna koliko dijalozi umeju da budu poetični. I zavodljivi. Posebno kad se koriste za propagiranje države u kojoj bi se znao red i disciplina. Karl Poper je divno pisao o tome u svom remek delu „Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji“.

Posebno su brilijantne Miroljubove etikete. Žena cara Dušana, čije carstvo namerava da obnovi, je „polupana Bugarka“, a carev sin „kilavi Uroš“. Jer čemu eufemizmi. Primetio sam da mlađe generacije Miroljuba citiraju kao što je moja generacija citirala likove iz dokumentarca „Vidimo se u čitulji“. Znali smo naizust šta kaže Kristijan, a šta Bata Trlaja…

Lepota Miroljubovih beseda je, pored dikcije i sadržaja, u tome što često koristi imperative i tako postavlja stvari na svoje mesto: „Ideš pod mač, ideš na groblje, ideš u Ovču, ideš na test kod babe, ideš kod pametnih ljudi da nešto naučiš…“

Ono što sam ja naučio prateći Miroljuba jeste da bi ovaj svet bez žena bio obični kamenolom, da je odeća simbol izdaje Boga koji je ljude stvorio gole, pa prema tome: što skuplja odeća, to veći izdajnik, zatim, šta je alfa, a šta beta režim rada mozga. Naučio sam da je lav eksplozivniji od antilope, jer jede meso, ali da je antilopa izdržljivija jer se hrani travom, pa ako je kralj životinja ne stigne u prvih sto metara može da se pozdravi sa ručkom. Čuo sam da su postojali neki Indijanci i Crnogorci koji su lovili divlje životinje tako što su trčali za njima dok ih ne umore. Ili još uvek postoje. Od pouka bih izdvojio posebno onu gde kaže da je najveća droga – kredit bez pokrića, a ništa manje vredna je misao da treba krenuti na počinak oko osam uveče kad se luči melanin, a ustati pre izlaska sunca kako bi se uživalo u tom spektaklu.

Miroljub je na velika vrata uveo i čuvenog heroja Nikca od Rovina, nepravedno zapostavljenog u našoj istorije. Istražujući o junačkim delima tog čoveka koji je sprečio pad Crne Gore tako što je, slično Obiliću, roknuo pašu u čadoru, shvatio sam da se Miroljubova filozofija može svesti na disjunkciju: Il si Nikac il si Pikac. Pikac je, za one koji nisu gledali, narkoman iz serije „Vratiće se rode“.

Ono što Miroljuba posebno izdvaja od ostalih likova je njegova iskrenost. Ako je tačno to što govori, napustio je ETF kad je imao četiri ispita do kraja, tražio je od majke da se odrekne penzije, uspeo decu da nagovori da napuste školu, živi na selu, gaji povrće, svira gusle… Pravi Spartanac.

Miroljub podstiče na inicijativu. Kakvi sajmovi samozapošljavanja, kakav biro? I studiranje. Zanat pre svega. I možeš da se ženiš kad ti menadžer nađe devojku iz dobre familije. Tvoje je da budućoj princezi napraviš ambijent. A ne da, kako primećuje Miroljub, imaš devojku, a nemaš leba da jedeš.

Miroljub je, nama zaljubljenicima estremnih pojava, bio poznat od ranije. Slušao sam njegove rane radove gde objašava kako svetom vladaju masoni i jezuiti. Medijsku slavu većih razmera je stekao gostujući kod Teše Tešanovića na Balkan Info kanalu. Od tada ga brojni novinari lokalnih televizija redovno pozivaju u svoje emisije i predstavljaju kao čudo, dok im Miroljub vrti istu priču spontano osveženu zanimljivim poređenjem ili sintagmom. Pored Teše, gostovao je i kod Amidže i kod Đuke. Ivanović izgleda ne planira da ga pozove, a verujem da je i RTS u sličnom fazonu. Ali sve su to šištavci za Miroljuba. Njemu može da parira samo Milomir Marić koji je u novoj zvezdi interneta video zlatni rudnik. Njihov intelektualni okršaj podseća na boks-meč. Marić je na svom terenu i žargonski rečeno „namešta“ Miroljuba za nokaut. Iznosi stavove za koje zna da su suprotne Miroljubovoj filozofiji i tako ga „kljuca“, što ovaj isprati osmehom u dnu usana. Ali Marić, iako šampion, već je potrošen i nema svežinu. Isto kao Vladimir Kličko. Miroljub je, pogađate naravno, Entoni Džošua.

Dobro je da se pojavio Miroljub, jer tek sad se vidi koliko su neki drugi likovi smešni. Recimo Šešelj. Kontroverzni političar, koji je dobro znao da unovči svoje bavljenje politikom. Govoreći o velikoj Srbiji sebe nije video dalje od Batajnice. I ta priča da je razbucao Haški Tribunal je toliko benigna u odnosu na Miroljubovu ideju da negde na severu kriptodepresije digne branu u vazduh i potopi celu Holandiju. Zatim Beli iz Mladenovca. Još nema kilažu. Verujem da sad pola onih koji su ga glasali na prošlim izborima ne mogu iz pika da se sete kako se stvarno zove i preziva taj dečko. I koliko malokrvno danas zvuči njegov moto „ljubi čika“, spram Miroljubovog „ideš pod mač, bato“.

Miroljubu ipak treba zameriti što je oprezan u kritici premijera Vučića. Čak je snimio skeč u kome objašnjava kako mu je neki tip na imanju nelegalno podigao kiosk, a on ga sa vanzemaljcima srušio tokom noći. I preteruje kad tvrdi da se u Srbiji živi bolje nego u svim državama Evropske Unije, a ne bolje nego u većini država, kako tvrdi premijer. Ali mislim da Miroljub samo čeka svoju priliku i neće da se zamera. Poštuje vlast od Boga i lagano obnavlja Dušanovo carstvo.

Ono što brine u Miroljubovoj pojavi jeste naizgled bezopasni ton komedije koji često zna da pređe u tragediju. Ne treba zaboraviti da je za pojavu Marka Perkovića Thompsona, pevača ustaškog turbo-folka, odgovoran Boris Dežulović, jedan od najboljih novinara sa naših prostora i autor čuvene zbirke poezije „Pjesme iz Lore“, a u kojoj su opisane muke Srba za vreme poslednjeg rata. Dežulović će priznati da su Feralci stvorili „čudovište, bez ikakve zle namere“, pošto su iz zezanja pustili Thompsonov demo snimak na Radio Splitu.

Smatram, pod tim utiskom, da i Miroljubove ideje u jednom trenutku mogu naći kritičnu masu. I dovesti nas do Dušanovog carstva u kome bih onda ja, kao Desanka Maksimović, morao da tražim pomilovanje. Na stranu to, što mi se uopšte ne vraća u feudalizam.

Brinem se i za Miroljuba kao takvog. Istorija nas je nebrojeno puta naučila da su spartanci i stoici skloni svim oblicima korupcije. Kad je umirao, Seneka je svojim bližnjima rekao da im ostavlja veliko bogatstvo, al mnogo više od toga ostavlja im „primer uzornog života“. Rasel u svojoj „Istoriji Zapadne filozofije“ tvrdi da je Seneka zaradio grdnu lovu kao zelenaš. Isto se dešavalo i sa Spartom. Pod okriljem strogih principa svašta se tu valjalo ispod žita. I hrišćani nisu bili imuni na tu vrstu licemerja. Koristeći Šekspirovu matricu o truloj Danskoj, smatram da uvek ima nešto perverzno u preterano principijelnim osobama.

Mene, dakle, plaši da Miroljub ne poklekne i ne unovči svoju popularnost na bizaran način. I izdajući se za Božijeg Lava svoju misiju ne završi kao prodavac organskog povrća koje uzgaja u jednom od svoja četiri plastenika. A uzgaja beli luk i papriku. Ne onu običnu papriku, kurtonku, od koje se pravi ajvar, već neku koja košta 15 evra po kilu.

Srećko Gujaničić

0 Comments

    Leave a Reply

    XHTML: You can use these tags: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>