Žalosna Sova

Stripovi o Komandantu Marku bili su nezaobilazni deo mog detinjstva! I to nimalo slučajno. Celim svojim bićem (emotivno, intelektualno i genetski) bio sam vezan za junake koji su živeli u nekoj vukojebini, bili pravedni i borili se za slobodu. Možda bi moj dojam o tim tipovima bio relativizovan da sam tada znao šta znači krvariti za zemlju čiji će potomci dva veka kasnije sipati osiromašeni uranijum po Srbiji, ali sva sreća pa to nisam mogao znati. Uživao sam, neopterećen modernim imperijalizmom i kognitivnim domašajima vlastitog subjekta, u avanturama pomenutih likova i svakoj njihovoj pobedi protiv Crvenih mundira radovao se kao da je Boj na Mišaru ili Čegru. Ono što me je posebno u tim crtanim romanima fasciniralo bile su slike prirode, zatim ostrvo na kome je bila tvrđava rodoljuba i, svakako, glavni junaci.

Iz ove današnje perspektive, Komandant Mark mi, međutim, izgleda plastično. Mejnstrim igrač, koga bi u naslovnoj roli mogao da tumači beogradski glumac Igor Pervić. Ili Ivan Bosiljčić. Hrabar je, pošten, inteligentan i bezličan. Baš kako treba da izgleda jedan vođa, koji je seme i ogledalo budućih nezavisnih institucija demokratije. A kao potvrda da je reč o simbolu utopije, idealizovanoj verziji borbe čiji je povod bila pobuna bostonske elite protiv niže cene čaja za koju se inače zalagala kruna s one strane Atlantika, komandantu je za pratilju dodeljena – plavuša. Njeno ime je Beti. Verujem da Beti i danas čeka da dođe njen heroj, na kraju epizode, u tvrđavu Vukova sa Ontarija i da ga obgrli sočno.

Blaf, onaj bradati debeljko sa Jamajke, verovatno je bio predstavnik naroda koji se u govoru služi španskim. Ne sećam se baš najbolje kako je izgledala njegova životna priča i otkud se on sa juga obreo na severu Amerike, ali sam upamtio dobro da mu se pseto zvalo Flok. Ta „vreća buva“ mi je uvek bila antipatična. Možda zbog mog straha od ružnih kerova.

Žalosna Sova je Indijanac. Poglavica četiri plemena sa Velikih jezera. Suv je, s dugom crnom kosom vezanom u kike. On je treći član te multinacionalne bande otporaša koja se bori protiv engleskih okupatora.

Dok ovo pišem, prosto ne mogu da verujem koliko ti likovi i dalje žive u mom pamćenju. Mnogo više nego Prle i Tihi. I koliko su mi dragi, bez obzira što me taj amalgam ujedinjen za slobodu Amerike podseća na političku elitu u mojoj domovini. Bilo da je reč o koaliciji vlasti ili opozicije.

Ali poenta evociranja uspomena na detinjstvo i prošle vekove nije imala za cilj da ismeje i poistoveti američku multikulturalnost i srpsku političku scenu sa crtanim likovima, već je reč o nečemu sasvim trećem. Čovek koga sam upoznao na Klinici pre više od dve godine podsetio me je na Žalosnu Sovu. Ne izgledom, jer daleko od toga da je pomenuti pacijent ličio na poznatog Indijanca. Niti karakterom, jer je poglavica bio više histeričan i lucidan nego žalostan. Podsetio me je pukim imenom! Tom sintagmom skovanom u glavama autora stripa, a što me je podstaklo da, vođen snagom putujućeg koncepta, priču preselim dva veka kasnije iz suncem okupane tvrđave sa ostrva jezera Ontario u tranziciono srpsko društvo.

Sova je sedeo ispred mene i gledao televiziju. Čekao je vesti u četiri. Bio je prilično mršav i bedno obučen, a glava, velika i nepodšišana, kao da ne pripada njegovom telu, povijala se napred i brzo vraćala nazad nalik strogo definisanom mehanizmu. San ga je varao. Ili možda malaksalost. Ponekad bi se okrenuo ka nama, koji smo u bolničkoj Trpezariji, oronuloj, sa visokim plafonom i zeleno-plavim zidovima, sedeli za stolom pored vrata i pričali o terapijama. I rekao bi nešto, nešto vrlo duhovito, i odmah potom se vraćao u pređašnji položaj nastavljajući da „kljuca“.

Po leđima, koja su počinjala uskim ramenima, duž cele kičme, padala mu je perut. Bela i krupna kao sneg. Pidžama mu je bila već iznošena, svetlije boje sa zelenim prugama. Taj odevni predmet simbolično je oslikavao njegov socijalni status, višeslojan i težak. Bio je u isti mah i bolesnik i zatvorenik, mada ova druga kategorija nikako nije upućivala na lopova ili ubicu, jer je reč o čoveku koji ne bi ni mrava zgazio. Ali sama situacija, da su ga najbliži ostavili i zaboravili u bolnici, kao što se zaboravlja neka stvar na tavanu ili u podrumu, učinila ga je zatočenim, usamljenim i tužnim.

Sova ima oko šezdeset godina i po struci je automehaničar. U jednom selu između Beograda i Mladenovca ima radionicu iznad koje se nalazi poveći stan. U tom stanu je živeo poslednjih deset godina sa majkom.

U penziju je otišao relativno mlad, pre svojih vršnjaka. Deo mirovine dobijao je i u devizama, pošto je mladost i zrelo doba ostavio na gradilištima u Iraku, Alžiru, Gvineji, Tunisu i Zambiji, radeći za jugoslovenske i francuske građevinske kompanije. Njegov posao je bio vezan za održavanje voznih parkova.

Kako mi je pričao, motor je za njega bio obična igračka. Umeo je da ga sklopi i rasklopi žmureći. Uradio je prema sopstvenom priznanju više „generalki“ nego priznati hirurg pred penzijom operacija. A ono što je najviše od svog posla voleo bilo je da izoluje motor iz školjke, kao što vešt kuvar izoluje mozak teleta ili jagnjeta iz lobanje za specijalitet kuće, i da ga neko vreme samo posmatra. Da zagleda sa svih strana tu skalameriju od gvožđa kao da je reč o lepoj i rasnoj ženi.

„U proleće, kad zamiriše vazduh sa Kosmaja ili Avale i ogreje prvo jače sunce, istog časa obučem kombinezon, uzmem alat i prionem na posao. I mažem kolomašću i sebe i motor“, počinje Sova priču. „A znaš li šta najviše volim?“, pita me zagonetno.
„Da se mažeš kolomašću.“ odgovaram po inerciji.

„Najviše volim kad me majka zovne i kaže – hoćeš kafu. Kad to čujem, tek onda palim prvu cigaretu. I to prljavim rukama. Znam, kafa će uskoro biti gotova, posao je dobro krenuo, dan lep, a ti toliko srećan da ti treba malo otrova iz duvana da te spusti sa oblaka i umetničke zanesenosti.“

Međutim, bolest Sovi više ne dozvoljava da radi. Još manje da puši. A i da je sve u redu – sad je zima, oštra kao žilet. I ekonomska kriza uzima svoj danak pošto malo ko danas u Srbiji može da priušti sebi „kvalitetnu generalku“.

Ipak sve to nije toliko mučno i da se prebroditi. Najveći šok za Sovu bila je smrt majke. Ona je u u oktobru 2010. godine predala dušu Bogu, u osamdeset i četvrtoj godini života. Izdahnula je iznenada iako su svi, koji su je bar jednom sreli i sa njom popričali, mogli da stave ruku u vatru da će živeti još celu deceniju.

„Ona za mene nije mrtva“, rekao mi je Sova sa sigurnošću matematičara ili inatom deteta. Znao je da su majčina pažnja i ljubav bile bezuslovne i da pripadaju večnosti i nebu.

„Nikako vremenu i zemlji“, šaputao je Sova kao da mi otkriva veliku tajnu siročeta, iako je zakoračio u sedmu deceniju života.

Kako smo se upoznali Sova i ja? Na Kliniku sam došao oko tri popodne. Na ulaznim vratima sam se pozdravio sa sestrom i kratko smo popričali o starim i novim pacijentima, gužvi u saobraćaju i vremenu. Rekla mi je, između ostalog da je stigao jedan automehaničar, koji nije baš disciplinovan i poslušan kako na prvi pogled deluje.

„Na svoju ruku ustaje iz kreveta i odlazi u kupatilo, a jedva stoji na nogama. Kad pokuša da ustane sa wc šolje, obično padne i razbije se. Nema snage čak ni da viče pa ga nađemo ili mi ili ostali pacijenti kako se batrga i praćaka na podu kao riba na suvom.“

Nošen tim opisima ušao sam kod Sove u sobu. Ležao je na krevetu. U prostoriji je bilo toplo, pa je ležao nepokriven. Na sebi je imao gornji deo pidžame, dok je dole, umesto veša, bio umotan u pelene. Noge su mu bile tanke i suve, kao grane stogodišnje šljive. Teško je disao. Ali oči su mu svetlele i boja kože mu je delovala zdravo. Ipak, lice mu je bilo u modricama. Imao je poveći podliv na desnoj strani čela i ogrebotinu na levom obrazu, malo iznad brade. Nasmešio se kad me je video.

„Kako si?“, pitam ga.
„Valjda sam dobro“, odgovorio je. „Šta ti misliš?“
„Dobro si, ako se ne računaju modrice“, kažem.
„Pao sam u kupatilu. Nekako sam seo na šolju, ali kad sam hteo da ustanem, izgubio sam ravnotežu. I pao. Izdala me snaga u nogama i kolena su klecnula. Čelom sam zviznuo u vrata, a obrazom u kvaku.“
„Kako ti je glava?“ nastavljam sa pitanjima.
„Bolje pitaj kako su vrata“, rekao je kroz smeh.
„Što odlaziš sam do toaleta kad još nisi dovoljno jak? Zašto ne pozoveš sestre?“, interesujem se.
„Pravo da ti kažem, čovek se zaželi intime kad hoće da piša i sere“, glasio je njegov „intimni“ odgovor.

Sova je intimu skupo platio. Bolničari su mu ugradili dodatne šipke na krevet da ne bi mogao da ustaje kad mu se prohte. Uvili su ga u pelene. I daju mu „gusku“, pa u nju mokri.

„Gledaš li televiziju?“ pokušavam da ga odobrovoljim nekako.
„Ovih dana ne! Donesu mi novine i tako se informišem.“
„Ko ti donosi novine? Žena i deca?“
„Sestre ili drugi pacijenti“, kaže ravnodušno.
„Ženu i decu nemaš?!“
„Imam, ali porodični odnosi mi nisu baš sjajni.“

Zaćutao sam. Nije bilo potrebno čitati Tolstoja da bi se znalo nešto o porodičnim odnosima. Posebno za nas koji u memoriji korenimo celokupno iskustvo dvadesetog veka. Ali Sovi je bilo do priče. Želeo je da razgovaramo o bilo čemu. Požalio mi se na nemoć u rukama. Mučno mu je što ne može da se obrije kao čovek. Kaže da nije navikao na dugu bradu. Još uz to i sedu.

„Dok sam mogao da hodam, išao sam kod berberina. Sad ne mogu ni to. Prepušten sam sopstvenoj prirodi: dlake mi rastu, pišam u pelene, uglavnom spavam, hranim se infuzijom. Ko neka beba.“
„Je li naporno čekati dok infuzija ne iscuri?“
„Nije, ako je ona od dva sata. Ako te priključe na onu celodnevnu, stičeš utisak da si se oženio.“
„Kako?“ pitam.
„U početku je blizu tebe, vezan si za nju, drži te za ruku, ali kako vreme prolazi, sve više ti je dosadno.“
„Ali poštuj to što te hrani“, kažem mu.
„Čime me hrani?“, pita i namršti se. „Pleskavicama?!“
„Misliš pljskavicama?“ pitam.
„Objasniću ti“, odgovara. „Ako mi pomogneš da ustanem s kreveta i malo prošetam do Trpezarije.“

Pre nešto više od deset godina, Sova je sedeo sa inženjerima, starim i novim, u dvorištu kampa, koji se nalazio nedaleko od gradilišta, i slušao je kako prevodilac njihove firme ubeđuje radnika iz Bosne da se u Srbiji, na ekavici, pravilno kaže „pleskavica“, a ne „pljeskavica“. Svi su se smejali, osim tog momka iz okoline Žepče, koji nije mogao do kraja da shvati o čemu je reč. I Sova se smejao. A kako i ne bi? Društvo, koje je u početku radova bilo raštrkano krdo jugovića, skupljeno s konca i konopca, tokom teških i napornih poslova se zbližilo i zavolelo kako samo to Balkanci znaju. A uz to pila se i rakija. Domaća šljivovica od dvadesetak gradi.

Pili su lagano, šalili se i mezetili pršutu, sir i kisele krastavčiće, koje su doneli radnici iz Užica, kad su se pre dva dana vratili iz Srbije u Tunis. Razgovarali su o svemu, a najviše o tome kako su proveli skoro godinu dana u toj divnoj zemlji i posao uspešno priveli kraju. Ostalo im je još nedelju-dve da firma završi obaveze oko administracije i da se mehanizacija i oprema dovedu u red pre transporta. Pominjali su i planove za budućnost i razmatrali u koju će sledeću zemlju „na teren“.

Što su više pili više su i galamili, ali nisu se puno obazirali na volumen, rečnik, niti na kulturu dijaloga. Šefovi su bili na sastancima sa članovima tunižanske vlade i u kampu se nisu pojavljivali već tri dana. A sigurno neće ni sutra, u petak, koji je rezervisan za odmor u muslimanskim zemljama, što su i stranci mahom poštovali.

Kad su njih četvorica, Sova, dva inženjera, stariji i mlađi, i prevodilac, smirili litar rakije, rešili su, poneseni entuzijazmom šljivovice, da to veče provedu u gradu Susu, koji se nalazi na obali Sredozemnog mora, pedeset kilometara od njihovog kampa. Ali pre toga prvo da ručaju, odspavaju sat-dva, pa tek onda, obrijani i istuširani, da se zapute u noćni provod.

Sova je u svoju sobu ušao oko tri sata poslepodne. I legao u krevet obučen. Zaspao je kao zaklan.

„Tek kad ti se telo odmori, počinješ da sanjaš“, rekao mi je Sova kad smo iz njegove sobe došli u Trpezariju, koja je u u tom odeljenju intezivne nege imala funkciju i dnevnog boravaka i TV sale. „Toga popodneva, u svojoj sobi u kampu, ja sam sanjao sneg. Možeš misliti, u Africi, na plus četrdeset stepeni, ja sam sanjao kako veje mećava i da sam u tom kijametu zalutao, bezuspešno pokušavajući da pronađem put.“

Kad se Sova probudio, odmah se obrijao i istuširao. U ogledalu je primetio da su mu bore izraženije nego ranije. I telo mu je gubilo vitalnost i svežinu, ali je bilo još dovoljno jako za pedesetogodišnjaka, koliko je on tada bio vremešan. Vratio se u sobu, obukao čistu belu košulju i farmerke. Iz šteka, koji mu se nalazio ispod dušeka, uzeo je nekoliko stotina dolara. Te pare su mu pretekle i ostavio ih je za sebe, pošto je sav novac koji je zaradio poslao kući, ženi i deci. Ili im je lično odnosio kad je odlazio na godišnje odmore. Pare je skrivao u cigaretama iz kojih je prethodno povadio duvan i umesto njega stavio u štapić umotane novčanice.

Dok je mokrim češljem češljao zaliske ispred ogledala, dva inženjera, stariji i mlađi, u pratnji prevodioca, zalupali su pesnicama na njegova vrata.

„Je li Gestapo?“, pitao je Sova veselim tonom.
„Ajde matori, požuri. Već kasnimo“, čulo se spolja. „Kratka je noć, treba obljubiti neki gabor.“
„Ta deonica, od našeg kampa do grada, najlepši je put na svetu“, rekao mi je Sova. „Stalno se smenjuju uzbrdice i nizbrdice.

Putuješ kroz pustaru punu borova, sunce zalazi u crvenoj boji, a ti, zavisi da li si gore ili dole, čas vidiš čas ne vidiš sunce. Sedeo sam na suvozačevom sedištu, slušao kasetu sa hitovima Miroslava Ilića, pio pivo iz limenke i uživao u toj prirodnoj klackalici. Svaki put kad bih video užarenu loptu kako tone u Sredozemno more, u stomaku bih osetio uzbuđenje. Kao kad ptić prvi put napušta gnezdo.“

U Sus su došli neki minut posle osam. Prošetali su plažom, kupili sladoled i suvenire. Fotografisali su se na različitim lokacijama. I to ruskim aparatima marke „Zenit“. Inženjerima, starijem i mlađem, fotografija je, inače, bila pasija.

Sova više nema te slike koje je dobio nedugo pošto su, kako to građevinci kažu slično lopovima, radili Tunis. Ali je nekada, potpomognut njima, majci, ženi i sinovima pokazivao gde su sve bili on, prevodilac i dva inženjera. Predano je objašnjavao ukućanima istoriju gradova, države, kao i ulogu njegove firme u urbanizaciji Tunisa. Kao i mnoge druge pojedinosti, zanimljive i neobične.

„Evo ovde“, reći će im držeći u rukama sliku sa plantaže južnog voća, „za jedno popodne sam pojeo pet kilograma mandarina.“

Sve je, dakle, Sova pričao, ali je prećutao da je to veče sa kolegama iz firme završio u noćnom baru.

Bar u koji su njih četvorica svratili vrveo je od stranih gostiju i domaćih kurvi. Seli su blizu šanka i naručili viski. Muzika nije bila toliko glasna pa su mogli da razgovaraju normalno, bez naprezanja glasnih žica. Uglavnom su komentarisali goste i devojke.

„Vidi ona dva uglađena Engleza, mora da zajedno imaju sto pedeset godina. Došli su ovde da jure curice koje mogu unuke da im budu, a svoje debele supruge su ostavili u kišovitoj Britaniji da piju čaj u pet, jedu sitne kolače i čitaju sestre Bronte“, rekao je inženjer, onaj stariji.
„Nisi u pravu“, prekinuo ga je mlađi. „Te babe idu uglavnom u Keniju i tamo love mlade momke. Sve same atletičare koji, kad ne trče maraton, kondiciju održavaju galebarenjem.“
„Dolaze i homići. Jure afričke dečake i pristojno ih plaćaju. Posle ti klinci porastu, ožene se i postanu uzorni građani. Bez trauma“, reče Sova. „Valjda im se to uklapa u kulturu kao nešto normalno.“
„Reci matori“, prekinu ga prevodilac, „jesi li ti opalio kojeg dečkića?“

Svi se nasmejaše osim Sove. Znao je da prevodilac nije čist u glavu, pa mu nije puno zamerio, ali mu je pripretio kako se ubuduće slično ponašanje ne bi ponovilo:

„Nemoj da te opalim pesnicom da zaboraviš azbuku.“

Kako je veče odmicalo, društvo je bivalo sve pijanije. Popili su litar viskija i naručili drugu flašu.

Sto je prvi napustio inženjer, onaj stariji. Prišao je dugonogoj devojci i počeo nešto da joj objašnjava. Što rukama, što nogama, što mimikom, što na engleskom. Njegov primer je sledio i mlađi predstavnik „tehničkog uma“. Mali se, po automatizmu, zalepio za drugaricu dugonoge. Prevodilac je još malo uživao u viskiju. Znao je da njemu jezičke barijere nisu problem, pa se nije toliko opterećivao startom. A i čitava njegova konverzacija se svodila na to da dami koju izabere spusti početnu cenu bar za pedeset odsto.

„Matori“, reče on Sovi. „Ona debela te želi.“
„Debela?“ začudio se automehaničar.
„Ona što stoji za šankom.“

Sova se diskretno okrenuo. I uhvatio pogled „debele“.

„Umišljaš“, rekao je kolegi.
„Želi te brutalno“, nastavio je poliglota. „Sve vreme gleda ovamo. Sigurno je privlači iskustvo koje zrači iz tebe. A vidi kakva je, prava domaćica.“

Sova je ćutao. Nije znao šta da kaže, niti mu se govorilo. Uživao je u piću i cigaretama, ali po svoj prilici ne bi se ni žalio kad bi, nalik svojim mlađim drugarima, uspeo da „udari recku“ i obogati svoj skromni seksualni život novim iskustvom.

„Napuštam te matori“, rekao je prevodilac. „Trebalo bi i ja večeras nešto da oborim.“

Kada je ostao sam za stolom, pedesetogodišnji automehaničar je nasuo sebi čašu viskija i pripalio cigaretu. Sporo i dugo je vukao dim odsutno gledajući kroz ljude koji su prolazili ispred njegovog stola. Ponekad bi ga iz tih misaonih lutanja vratio jedan od kolega. Oni su lagano odlazili iz bara, vodeći sa sobom „ulov“.

„Matori, šta kažeš?“, pitao je stariji inženjer, koji je bio u pratnji dugonoge.
„Lepa Brena joj nije ravna“, odgovorio je Sova.
„Sve je plaćeno“, javio se i mlađi glumeći Al Paćina dok je vukao za ruku svoje „parče“.
„Čekamo se kod kola u šest ujutru“, odjavio se i prevodilac u društvu tamnopute devojke.

Kad su svi otišli, za Sovin sto je sela Lora. Imala je oko trideset i pet godina, punačka u svim delovima tela, od obraza preko grudi, bokova i butina, pa sve do listova. Bujna kosa joj je padala niz ramena, zubi su joj se beleli u polumraku, a zvonki smeh otkrivao je dobronamernu i nervoznu osobu. Kelener je došao do njihovog stola i pitao Loru da li želi nešto da popije.

„Kokakolu“, odgovorila je bojažljivo gledajući čas u Sovu čas u kelnera.
„I meni jednu“, reče Sova na francuskom. „Da presečem viski“, dodade na srpskom za svoju dušu.

Lora i Sova su napustili bar kad su se našli na trideset dolara. Ona ga je, potom, odvela kod sebe u garsonjeru. Prvo ga je uvela u kupatilo i rekla mu da se istušira. Iz ormarića je izvadila pakovanje kondoma i stavila ih na policu ispod ogledala. Objasnila mu je da „to“ treba da stavi „dole“ ako želi da vodi ljubav sa njom. Iz police je izvadila još jedan paketić, ali Sova nije znao o čemu je reč. Zatim ga je ostavila da se dovede u red.

Pošto se Sova taj dan kupao, pustio je vodu da teče i seo na wc šolju. Iz pakovanja je izvadio kondom i počeo da ga razgleda sa svih strana. Pitao se da li će umeti da ga iskoristi, jer ranije nije imao dodira sa kontracepcijom. Setio se svog prvog seksualnog iskustva. Bilo je to sa komšinicom. Nekom Živkom raspuštenicom. Desilo se u štali u senu, dok je još bio momak. Zatim je usledila ženidba i bračne dužnosti. Nikad nije morao da koristi zaštitu.

Počeo je da se znoji. Sve više i više. Opet je morao pod tuš. Ovoga puta da se rashladi.

Iz kupatila je izašao posle pet minuta omotan peškirom oko struka i gumicom u ruci. Lora je sedela na krevetu i motala džoint.

„Evo sad ćemo“, rekla je na francuskom.

Ona je uvek pre seksa pušila marihuanu. Kako je objasnila Sovi, nije umela drugačije da prebrodi strah od nepoznatih muškaraca koje je, zbog novca, odvodila u krevet. Zapalila je buksnu i ponudila mušteriji.

„Ništa strašno“, rekla je uvlačeći dim.

Automehaničar, već pripit i umoran, seo je pored Lore. I povukao nekoliko dimova. Ali je brzo shvatio da to nije za njega. Uopšte mu nije prijalo. Grebalo ga je po grudima i plućima. Ugasio je džoint u pepeljari i, držeći se onoga čemu je vičniji, na Loru je navalio kao mutav.

Nakon petominutnog vaćarenja sa prostitutkom trebalo je da stavi kondom. Izvukao je gumicu iz omota i pokušao da, gledajući u uputstvo sastavljeno od četiri sličice, shvati kako zaštita funkcioniše. Brzo je pohvatao sve konce, čak i onaj kako gumicu na kraju treba vezati i baciti u kanalizaciju. Ali dok mu je misao bila zauzeta hermeneutikom, izgubio je erekciju.

Razbesneo se i rešio da sa kurvom u krevet legne bez tih „gluposti“. Na čisto. Ili na suvo. Možda je i pomislio, omamljen marihuanom i ništa manje iskustvom srpske narodne medicine, da će ga alkohol, koga je valjano popio tog dana, sačuvati od svake moguće boleštine. I sve viruse i bakterije pobiti „ko išta“.

„Ako tebi ne treba, meni još manje“, rekla je Lora. „Samo se potrudi da ne ostanem blagoslovena…“

sova
Sova
Da je zaražen, Sova je saznao posle godinu dana, na gradilištu u Zambiji. Lekarka, učtiva i dobronamerna Francuskinja, objasnila je srpskom majstoru da malaksalost i nemoć koju oseća u telu nisu uzrokovane sunčanicom i nezdravom ishranom, s kojom u paketu idu alkohol i duvan, već virusom HIV-a.

„Vratite se u domovinu“, rekla mu je tada doktorka. „Za vašu porodicu će biti lakše da umrete kod kuće.“
„Zar mi je tako malo ostalo?“ promucao je Sova uplašeno.
„Od života?“ pitala ga je. I brzo, ne čekajući da potvrdno odgovori, rečito i ubedljivo mu je objasnila: „Ali ako ostavite alkohol, duvan i počnete da se hranite zdravo, možda doživite i stotku. Mada, mislim da je najvažnije da imate želju za životom.“

Kad se vratio u Srbiju i saopštio ženi i deci od čega je bolestan, ukućani su Sovu izbacili iz stana. Tačnije, pristojno su ga zamolili da napusti njihov zajednički dom u Beogradu i preseli se kod majke, u selo blizu Mladenovca.

Sova nije želeo da se zamera niti da isteruje pravdu. Mrzelo ga je da bilo šta objašnjava. Svoje krivice je bio itekako svestan pa je krenuo u novi život linijom manjeg otpora. Spakovao je svoje stvari i otišao u rodnu kuću.

Tužno je, međutim, to što se drama nije završila na običnom progonstvu. Porodica je krenula u apsolutnu dekontaminaciju svih prostorija u stanu, a da pošteno nije utihnuo ni zvuk koji se čuo kad je Sova zatvorio vrata za sobom. U đubretu su završili njegovi albumi sa fotografijama koje je predano skupljao boraveći u inostranstvu, pisma i razglednice koje im je slao, posteljina na kojoj je spavao, kao i odeća i obuća. U suštini, sve lične stvari koje je posedovao i koje nisu mogle da stanu u jedan kofer.

Supruga je telefonom, da sigurnost bude potpuna, pozvala i službu za dezinsekciju i deratizaciju.

Kada je ušao u dvorište porodične kuće, majka je sina dočekala raširenih ruku. U nekoliko rečenica, dok su pili kafu u kuhinji, on je uspeo da joj objasni zbog čega se vraća prirodi i seoskom miru. Glavna teza je bila da je stan u Beogradu postao tesan za četvoročlanu porodicu, jer su deca porasla i potrebno im je više prostora za život. A i on se u Africi toliko premorio i razboleo od rada da mu je doktor savetovao da što više vremena provodi na čistom vazduhu.

Starici ta objašnjenja nisu uopšte trebala. Posebno ako se zna da je ona svoje čedo gajila i podizala kao mlada udovica, bez ičije pomoći. A to što se njen Sova odvojio od žene i dece bilo joj je jasno kao dan. Za sve je kriva snaja. Mora da je našla nekog švalera dok je njen sin, radeći za jaku valutu, trošio snagu i mladost i skapavao od posla na drugom kontinentu, „među divljacima“.

Te godine, kada je došao da živi na selo, Sovu je solidno služila snaga. I entuzijazam. Otvorio je radionicu u podrumu kuće i kao majstor, pošten i precizan, brzo se svojim radom preporučio okolini. Živeo je pristojno od „generalki“ tako da mu pare od penzije nisu ni trebale.

Decu i ženu je retko viđao. Uglavnom su se čuli telefonom. Ali je nastavio da izdržava sinove sve dok se nisu zaposlili. Mada im je i tada slao novac za firmiranu garderobu i skupe provode.

Međutim, vreme, kao i reka, svašta valja. U ljudima i njihovim dušama dešavaju se promene. Neko postaje zreliji, neko pametniji, neko veseliji, a bilo je i onih koji su iz dana u dan bili sve besniji i ljući. Mnoga ta stanja zavisila su od odnosa među ljudima i menjala su se kao sunčani i kišoviti dani s proleća. Ili jeseni.

Majka je tako bila sve besnija na snaju i unuke što ne posećuju njenog sina. Žena je bila ljuta na Sovu jer joj nije bio veran. I što je iz Afrike, umesto planiranih dolara, doneo virus HIV-a. Bila je, s druge strane, srećna što taj isti virus muž nije njoj preneo, kako su testovi pokazali, pa je sledeći logiku plemena, često zahvaljivala Svevišnjem što je „sačuvao pravedne, a kaznio zle“.
Sinovi, sad već zreli ljudi, od kojih je stariji u međuvremenu stao sa svojom dugogodišnjom devojkom pred oltar i zaposlio se u državnoj službi, za razliku od mlađeg kome je kožu s leđa gulio privatnik za sitnu lovu, svom ocu nisu skoro ništa zamerali. Možda da ih je osramotio, ali niko od šire familije, porodičnih prijatelja ili komšija, od onih u Beogradu do onih u selu, nije znao šta je glavni uzrok Sovine sve češće nemoći. Kažem, nisu mu zamerali, valjda svesni da je muška priroda sklona poligamiji, posebno ako prava žena ne stoji uz čoveka. Ili je, kao njihova majka, bila daleko od supruga.

Ali nalik veštim advokatima koji instinktom divljih životinja traže rupe po zakonu ili se pozivaju na neke druge kako bi relativizovali očigledne prekršaje, sinovi su koristili činjenicu da se njihov otac zarazio neverstvom i tako uništio porodičnu harmoniju. Kompenzacija za naneti duševni bol tražena je u novcu.

Ne birajući izgovore i izmišljajući potrebe, sinovi su sačekivali oca u gradu, kad se isplaćivala penzija, i uzimali mu novac ostavljajući mu samo za osnovno: toalet papir i koje pivo ispred zadruge.

„Na selu ti ćale ne treba kinta. Imaš svega. Bašta je dovoljno velika da sadiš krompir, pasulj, luk i ostalo povrće. Voćnjak rađa dobro, šuma je blizu za ogrev, a sir i mleko ti ionako daju seljani kad im se nađeš u polju. Jedino bi mogao da držiš kokoške, da pojedeš s vremena na vreme koje jaje za doručak,“ savetovao ga je mlađi sin.
„U pravu si. Jaja mi baš trebaju. I to da ih pijem. Planirao sam da školujem glas pod stare dane, pa da zarađujem za vas još i kao operski pevač“, rekao je otac. Ali ga sin izgleda nije ni čuo. Nastavio je u ranije započetom ritmu:
„Ili da kupiš prase pa da ga na jesen zakoljemo, da bude mesa za nas u gradu, i za babu i tebe na selu.“

Sova je bio pomirljive prirode, pa je popuštao tuđim željama i hirovima, bez obzira što se u početku inatio i durio. I zaista, nedugo posle sinovljeve posete, kupio je deset nosilja i prase. Ponekad bi, iskreno začuđen svojim postupcima, preispitivao ranije donete odluke i od tih misli ga je hvatala malodušnost i bes. Ali, kad mu se osećanja slegnu, kao talog u kafi, uvek je nalazio opravdanje i razumevanje za svoju razmaženu i jogunastu decu. Nije bio tu kad su sinovi rasli, dolazio bi samo na odmore i pokušavao da im figuru muškog roditelja zameni skupim poklonima ili kešom. Često ih je zvao telefonom, ali šta vredi glas s tolike razdaljine. Višegodišnje odsustvo je, ipak, uticalo da ga potomci nisu nikad do kraja doživljavali kao oca. Pre bi se moglo reći da im je bio Deda Mraz. Onaj letnji.

Posle neuspele tranzicije, u Srbiji je ponovo zavladala kriza. Zahvatila je čitav svet, računajući i ekonomske sile. Bostonska čajanka u drugom pakovanju, mislio sam. Međutim, u Srbiji, gde je narod božiji, kriza je domaća životinja. Samo još jedan talas na glavu umornom plivaču koji traži mirnu luku od kad se zaratilo sa braćom Turcima. Za ljubitelje stripova – od Komandanta Marka.

Sovinom mlađem sinu gazda je smanjio platu. Ponuđen mu je bio rizičniji posao, ali je on to odbio. Njegov stariji brat je zadržao mesto u službi i pored brojnih otpuštanja. Radio je i čekao bolje sutra, pošto su inflacija i poskupljenja njegovu zaradu doveli do ničega. Sve osim hrane mu je bilo luksuz. I cigareta, naravno. Nije mogao bez njih, a navikao se da puši samo „Marlboro“, pa je mesečno odvajao solidnu sumu za tu „nužnu potrebu“. Pomagala ga je i ženina porodica, ali to je bilo zanemarljivo.

Sovina supruga je bila na birou. Čekala je da joj istekne još jedna godina kako bi mogla da ode u starosnu penziju. Honorarno je radila u kiosku blizu stana i tako otaljavala život… Sve dok se jednog dana nije zaljubila.

Taj gospodin, otmen i naočit, bio je sudija u penziji. Svaki dan je šetao svoju pudlicu po kraju i kod Sovine žene je kupovao novine i cigarete. Gospođa je, podstaknuta učtivošću i manirima dotičnog gospodina, stavila mini-val, ofarbala kosu u crveno i počela da mašta o „drugoj mladosti“. Ili možda o stanu tog usamljenog intelektualca, koji je jednom nogom već bio u grobu.

Kad nije radila, Sovina žena je buljila u televizor ili ispijala kafe po komšiluku. Najboljim drugaricama se poveravala da se oseća kao u pubertetu.

A Sova? On je počeo da vene. Polako i neminovno njegovo telo se sušilo, gubilo je vitalnost i krepost. Jednog dana je pao u postelju. Pre toga, nedaleko od seoske zadruge, gde je sa ostalim meštanima pio pivo. Dok se vraćao kući, poznatim putem, telo mu je izgubilo ravnotežu. I boreći se sa silom gravitacije, grčevito i neuspešno, sručio se na asfalt poput letnjeg pljuska.

Komšije su mu brzo pritekle u pomoć. I našli ga kako mirno, poput istočnjačkog mudraca, gleda u nebo i ptice, koje su te jeseni zbog hladnih dana, ranije krenule na jug. U Afriku, tamo gde je on ostavio najlepše godine svog života.

„Eh, kad bih ja mogao s vama“, rekao je Sova. I začudio komšije koji nisu shvatili kome se on u tom trenutku obraća.

Na Klinici, gde smo se nas dvojica potom i upoznali, Sova se brzo povratio. Dali su mu odgovarajuću terapiju, sreo je zanimljive ljude, koji su se na svoj način i uz dosta muke, kao i on sam, nosili sa istom bolešću. Shvatio je da nije usamljen. I da pored njega postoje i mlađi i lepši koje opaki virus nije mimoišao. To mu je dalo snage da nastavi da se bori. Želja da sam ode do toaleta, bez pomoći sestara i da se tamo razbije kao kanta, bila je samo posledica tog entuzijazma ili ideje da ponovo bude vredan dostojanstva.

Ponekad bi pomislio na majku. Šta li sad radi? Može li da donese drva i založi peć? Ima li ko da je obiđe? Komšije! Sova se nadao u komšije, nikako u sinove.

U tim razmišljanjima bi ga iznenadila majčina poseta. Starica bi došla sama, po ciči zimi, i sporo se poput puža, po klizavoj ulici koja vodi od Autokomande do Klinike, sve nogu pred nogu, pomerala ka željenom cilju – da vidi bolesnog sina. I da mu, koliko to može, olakša muke. Bar razgovorom.

Majka je sina obišla tri-četiri puta te zime. Dva puta je i on, kad se osetio jačim, odlazio na vikende kući. Sličan ritam se ponovio i kad je te iste godine s proleća, u aprilu i maju, takođe morao da leži u bolnici. Jedne sedmice je dolazila starica, a sledeće subote ili nedelje bi on izašao.

Kliniku je napustio na Dan mladosti. I celo to leto, kao i čitavu sledeću godinu nije se pojavljivao na odeljenju. Možda je uzimao terapije prepodne u ambulanti, pa ga niko od nas volontera nije mogao videti.

Međutim, s jeseni 2010. godine Sovu je prema starom običaju na Kliniku dovezao sanitet. Opet je pao na putu od zadruge do kuće, malaksao i iscrpljen. I to nedugo pošto je sahranio majku na seoskom groblju.

Od tada, a bio je to početak novembra, Sova više nije izašao iz bolnice.

Većinu vremena on provodi gledajući televiziju. Može satima fiksiran za stolicu da bulji u ekran. Emisije i njihov sadržaj nisu mu toliko bitni. Važno mu je bilo da vidi ljude: vesele, lepo obučene, našminkane i uglađene.

Voleo je da gleda i životinje. Opuštale su ga takve emisije. Gledao je s osmehom kako lavice love antilope, kako slonovi u krdu dolaze na pojilo, kako se zmije šunjaju kroz dugu i retku travu. U gluvu noć, kad se repriziraju dnevni programi, Sovi bi pažnju, ako je to uopšte bila pažnja, mogao najduže da zadrži rijaliti program. Potpuno otuđen od svoje porodice i prijatelja, on bi gledao u ljude koji su otuđeni sami po sebi, i koji bauljaju ispred kamera uz pesmu, plač, lažne ispovesti i pičkaranja. Gledao je sa zanimanjem taj polusvet koji noću, dok drugi spavaju, na kvarno jede ili se na kvarno kreše.

Život na leru, baš onakav kakav i Sova zbog bolesti vodi. Posmatrao bi te kadrove snimane kao da je neko snajperskim hicem usmrtio kamermana. Ili ga zaledio. I to pasivno posmatranje jedne pasivne radnje podsetilo ga je na ono kad je na obali Sredozemlja, među mandarinama, odsutno posmatrao talase i ptice, i pojeo za jedan dan pet kilograma voća.

Pitao se šta je stvarnost. I da li je on zaista bio tamo, u Tunisu. Ili je možda sve to sanjao. Možda se trenutno nalazi na Farmi, Dvoru, Velikom Bratu i čeka poziv. Dobronamerni glas emotivno rastrojene pevaljke koja će ući na vrata bolničke Trpezarije u kojoj on trenutno trune i odvesti ga među trećerazredni svet, promašen, neostvaren i zaboravljen, i glasno ga ubeđivati da je njegova izolacija deo scenarija, obična igra, i da ga svi oni, od Lepe preko Debelog, Matorog i Batice, mnogo vole i podržavaju. Čak i onaj mali reper Kimi sa štajge, koji je nagao i nevaspitan, ali je u duši dobar k’o leb.

Utom bi došlo jutro. Sova bi, izmučen i prebijen, nalik omladini koja se vraća kući sa splavova, odlazio u sobu i legao u krevet čekajući vizitu. I na doktorovo uobičajeno pitanje: „Kako ste danas?“ odgovarao šaljivo: „Ne pamtim bolje dane.“

A kako je stvarno bio on najbolje zna. Telo mu je iz dana u dan gubilo snagu i moć, pa su žena i deca počeli češće da ga posećuju. Ne toliko zbog ljubavi ili kajanja, već prosto po zakonu prirode. Kao lešinari koji nepogrešivo osete mrcinu!

Prvo je došla žena. Sela je na kraj kreveta, pomislila na godine mladosti i ljubavi, kao i na dobro i zlo koje je delila sa tim čovekom degradiranim do stanja biljke. Pričala mu je o tome kako nikad nisu bili srećni, kako im je jurnjava za novcem uništila porodični mir i ljubav, kritikovala je sinove da su nesposobni, osvrnula se i na to kako se Sova zarazio i tako im otežao ionako težak život. Pljuvala je vlast, komšije i rodbinu i žalila se na sveopštu skupoću. Bila je jednom rečju očajna. Kad više nije znala šta će od sebe, priznala mu je da se zaljubila u sudiju.

Sova je ćutao. Nije znao šta da joj kaže. Bilo mu je drago što je došla, ali kako je vreme prolazilo, osetio je da ga guši njena sve izraženija egocentričnost. Počeo je da razmišlja, dok su se njene usne pomerale ubrzanim ritmom, ali u njegovoj svesti bez tona, kao u nemom filmu, da su možda ti česti odlasci na rad u inostranstvo bili najbolji recept za očuvanje takvog braka. Setio se kako su se njegova majka i žena rđavo slagale i naježio se. A opet, možda je za mnogo šta on sam kriv. Jer je nezreli edipovac, kako mu je supruga često prebacivala.

Razgovor se na kraju završio pričom o rijaliti programu. I navodno, njenim obećanjem da će uskoro ponovo doći u posetu i doneti mu nešto toplo da pojede i brijač i penu da ga ona lično obrije. Bez rukavica, kako je rekla.

Nedugo posle žene, Sovu su posetili sinovi. Stariji, koji je imao državnu službu, tražio je od oca „kratkoročnu pozajmicu“. Onoliko koliko je imao Sova mu je dao. Onda je stigao i mlađi. Ušao je kod oca u sobu i razvukao široki osmeh. Ali smrad, koji se širio od mokraće iz kible i ustajali vazduh u sobi, jer Sova zbog straha od promaje nije često otvarao prozore, sasekli su mu optimizam u korenu. Zamalo nije povratio utrobu, tu, na licu mesta. Ali je ipak, uzdržavajući se iz petnih žila, ostao priseban. Jedva je oca pitao za zdravlje.

„Možeš li da hodaš?“ progovorio je nekako.
„Mogu“, odgovorio je Sova. „Ali sve slabije. Osećam malaksalost u nogama.“
„Biće bolje matori“, namignuo mu je naslednik još uvek neadaptiran na neprijatne mirise u sobi.

Zaćutali su. Nisu imali više šta jedan drugom da kažu. Sova je prvi probio led.

„Nešto si mi tužan. Nemoj da brineš za mene, dovoljno sam se naživeo.“
„Znam tata, znam. Čak si i preterao.“

Sova se nasmejao.

„Kako ti je na poslu?“ pitao ga je potom.
„Živi užas. Smanjili su mi platu. Primam sto pedeset evra mesečno“, tiho je progovorio sin.
„Što ne menjaš firmu?“
„Gde sad da se zaposlim kad svi otpuštaju? Tvoj stariji sin je jedva izbegao otkaz u državnoj službi.“
„U pravu si“, bilo je sve što je mogao da mu kaže.
„Jedino da postanem kriminalac. Da pljačkam pošte, kladionce i banke. To je sad u modi. Stavim čarapu na glavu, dok mi je plastikaner u ruci, uzmem kintu i zapalim gradskim prevozom pošto nemam auto.“
„Pa ukradi prvo njega“, našalio se Sova. Ali je onda spustio loptu: „Nemoj tako da razmišljaš. Shvatićeš da to možda čak nije loša ideja. Sačekaj malo, strpi se. Možda sutra bude bolje.“
„Neće tata, neće. Imam već trideset godina, napustila me je devojka, jer vidi da sa mnom gubi vreme. Bojim se da ću se sve teže oženiti i dobiti decu. Tvoj stariji sin je sto godina u braku i ćorak, znaš da samo ja mogu da produžim lozu. A kako stvari stoje, sva je prilika da će nam se ugasiti.“
„Vala kakvi smo, ne bi bilo ni šteta“, rekao je Sova i zamislio se. Progovorio je zatim napuklim glasom:
„Ali da ne kukaš, daću ti ja ovlašćenje pa diži moju penziju. Meni je dovoljno novca što uzimam za kiriju. Ne znam da li sam vam rekao, ali izdao sam garažu za sto evra.“
„Koju, bre, garažu?“ proderao se naslednik.
„Kako koju? Pa moju. Onu na Zvezdari što sam je kupio pre deset godina kad sam došao iz Zambije. Mislio sam trebaće mi za posao, da popravljam motore.“
„Nisam to znao“, reče sin i zavrte glavom. Očigledno, da mu nije bilo pravo što otac ima imovinu o kojoj on do detalja nije bio obavešten. Mada nije žurio da isteruje pravdu. Za početak, postigao je zacrtani cilj.

Već sledećeg dana, ruku pod ruku sa ocem otišao je u banku. Tu je dobio ovlašćenje i karticu. Podigao je odmah sa računa novac, onoliko koliko je bilo, i kupio penu za brijanje, žilete, sok, mandarine („Znam da voliš“), suvi keks, kafu, čaj i toalet papir. Zaustavio je taksi na Slaviji i ugurao oca u vozilo, sa sve kesama.

„Majstore, teraj ga do Klinike“, rekao je i ćušnuo kroz prozor petsto dinara.
„Mnogo je“, rekao je taksista. „Na Klinici sam za dva minuta“
„Ma nema veze. Kuća časti“, odgovorio je mladić, učtiv kao engleski princ.

Kako se mlađi sin dokopao očeve penzije, tako su posete članova porodice prestale. Jedno vreme ih je Sova zvao telefonom, i oni su obećavali da će doći, ali kako je istrošio kredite na obe kartice, za mobilni i govornicu, tako se i nada u tom čoveku ugasila. A možda je, ipak, osećao negde u dubini svog bića da je briga sinova i žene bila samo farsa dok mu ne izvuku novac.

„Imam jednu funtu. Hoćeš li da ti je prodam?“ pitao me je Sova tih dana.
„Funtu?!“ začudio sam se. „Zašto bih kupio jednu funtu?“
„Meni trebaju dinari. Nemam novca da platim participaciju za lekove“, rekao je. U njegovom glasu bilo je neke nepoznate gorčine. I stida.
„Ili mi pozajmi sto dinara. Vratiću ti sledeći put kad dođeš, jer će mi kolega doneti kiriju za garažu.“
„A žena i deca? Jesu li oni dolazili?“, pitam neupućen u najnovija dešavanja.
„Meni jedino dolaze u posetu volonteri“, rekao je tiho. „Prekjuče su bili Vlada Brada i ona plava devojka…“
„Kembridžbejbi!“ nadovezao sam se na Sovu imenujući Mariju nadimkom koji sam joj lično dao.
„A danas evo ti!“ nastavio je Sova.

Osećao sam se kao da je neko uperio jak reflektor u mene. Odjednom, kao na pozornici, statista nepripremljen za događaje koji slede postaje bitan igrač. A opet, ko sam ja Sovi? Ili bilo koji drugi volonter. Realno – niko i ništa. Ili trenutno – najrođeniji. S druge strane, porodični odnosi, u kojima su se roditeljske i supružničke veze istanjile i pokidale, one najbliže učinili su tuđima. Situacija se izgleda menja iz dana u dan, kao u šahu iz poteza u potez. Sova je očigledno u jednom trenutku igre, zanesen i nepažljiv, učinio grub previd, koji mu je uselio u telo virus HIV-a. Protivnik, sam život, od tog ga trenutka ne štedi. Pojedene su mu sve figure, i on, kao kralj, ostavljen i umoran, može da se nada samo remiju.

„Nije problem“, kažem. „Daću ti sto kinti za participaciju.“
„A hoćeš li da mi ostaviš i broj mobilnog telefona“, rekao mi je Sova. „Hteo bih da ti čestitam Novu godinu.“
„Vrlo rado“, odgovorio sam mu i na parčetu papira koje je bilo na njegovoj komodi zapisao deset cifara. I svoje ime pored.
„Nego reci ti meni, kako si ovih dana?“, interesujem se dok vraćam hemijsku olovku u svoju torbu.
„Ne znam“, odgovara mi iskreno. „Stvarno ne znam. Nisam pametan.“
„Hajdemo u Trpezariju da se družimo“, kažem mu dok stojim iznad njegovog kreveta.
„Jedino ako mi pomogneš da ustanem“, odgovara. „Opet mi otkazuju noge. Juče sam hteo da izađem iz kreveta, ovako ograđenog, ali sam pao. Završio sam između komode i zida.“
„Kako si to uspeo?“
„Pokušao sam na ovu stranu, gde mi je jastuk! Tu ima samo jedna šipka dok su sa ove druge dve strane, kao što vidiš, stavljene po tri.“
„Dobro se nisi peo uza zid“, prekidam ga. Četvrta strana kreveta bila je oivičena zidom.
„Kad sam bio mlađi, mogao sam i to.“

Neka seta se pojavi na njegovom licu. Očekivao je da mu verujem na reč, a ja sam sumnjao u njegove spajdermenske veštine.

„Šta kažu sestre kad su te videle u toj rupi, iza kreveta i komode?“
„Šta će da kažu?“ odgovara Sova. „Ljute se s razlogom.“

Kad smo seli u Trpezariju, tražio je da mu uključim televizor.

„Vesti. Hoću da čujem vesti“, govori mi.
„Samo polako, sve ćemo srediti. Samo da naštelujem kanale.“
„Važno mi je, kao i svakom čoveku rođenom na selu, da znam kakvo će vreme biti sutra. Ostale teme me odavano ne zanimaju.“
„Pravo da ti kažem, i mene zanima samo prognoza. Sviđa mi se voditeljka. Ali dok blenem u nju, nikad ne zapamtim kakvo će vreme sutra biti.“
„Ajde baš da vidim kakav ti je ukus“, rekao je Sova i osmehnuo se.
„Samo ne znam da li je danas reduša. Ima njih dve, a nikako da pohvatam po kojoj se logici menjaju.“
„Je li ti to ozbiljno cura?“ pita me dok šaltam kanale.
„Virtuelna. Platonska. Ništa dublje“, odgovaram mu.
„Sve ti je danas tako. Brzina melje ljude, pa se zadovoljavaju površnim stvarima. Brza hrana, brza rešenja, brzi uspesi.“
„Brze smrti“, nadovezujem se.
„Da! I brze ljubavi. Nekad je seljaku trebalo sedam dana da donese odluku hoće li da kupi kravu od jednog ili od drugog domaćina. Za to vreme on razmišlja, veća sa ukućanima, pita za savet komšije. Sve dok ne izvaga. A danas? Dvoje mladih se jedva upoznaju i odmah pred matičara.“
„Lako je tebi da vagaš stvari i baviš se teškom filozofijom kad u bolnici imaš vremena na pretek“, kažem mu. „Napolju svet mora da živi brzo.“
„Čini ti se“, odsutno odgovara Sova. „Vremena imam sve manje i manje. Osećam da ću umreti za dva do tri meseca. A teška filozofija me je i dovela u bolnicu.“
„Teška filozofija ili lake žene“, kažem mu. I pomislim da sam preterao. Ali nije mi zamerio.

Kad sam našao info kanal, u Trpezariju je ušao Vrabac, pacijent koji već duže vremena leži na Klinici. Nas dvojica smo seli za sto iza Sovinih leđa i poveli priču o terapijama. Sova bi se, za vreme trajanja vesti, ponekad okrenuo ka nama i dobacio nešto suvislo i duhovito, i ponovo bi pogled usmerio u pravcu televizora.

„Matorog još drži duh“, kaže Vrabac. „Neverovatan je.“

Posmatrajući iskosa Sovino lice vidim da mu se osmeh razvlači od uveta do uveta. Ali ništa ne progovara.

Kad se završio termin za posete i nakon što smo ga Vrabac i ja smestili u krevet, Sova mi je rekao da je prethodno veče sanjao kako se izgubio u pustinji. U sred peščane oluje.

„Dok sam bio u Africi, sanjao sam sneg, a sad kad je ovde dvocifreni minus, sanjam Saharu. Sanjam jak vetar i kako lutam po peščanim dinama sve se nadajući da ću, kad se popnem na sledeću, sa nje moći da vidim Beograd.“
„Odavno smo ti mi u pustinji“, kaže mu Vrabac. „Nema šta da sanjaš.“
„Nismo, nismo“, odgovara Sova. „Ne znaš ti kako se ljudi muče na drugim meridijanima. Samo nismo svesni koliko smo bogati. Ne zaboravi da kroz Srbiju protiče najznačajnija evropska reka i dve njene najveće pritoke.“
„Šta ja imam od toga?“ reče Vrabac.
„Ja imam“, odgovori Sova i okrenu lice ka zidu. „Kad bih mogao da sanjam Dunav, a ne pustinju, možda bih se izlečio od SIDE.“

Vrabac me je otpratio do ulaznih vrata. Vidim da hoće nešto da mi kaže, ali se lomi.

„Juče mu je dolazila žena“, kaže mi i pokazuje očima u pravcu Sovine sobe. I sinovi. Samo oni nisu hteli da uđu na Kliniku. Sedeli su ispred zgrade, na klupi, i pušili cigarete. Jednu za drugom.
„Grize ih savest“, pretpostavljam.
„Ma gde?“ odgovara Vrabac. „To nisu ljudi, već limenke.“
„Šta sad hoće?“ pitam.
„Koliko sam ja shvatio, ovaj mlađi je ušao u debeli minus sa Sovinom karticom, pa sad cima oca da ode sa njima u banku i stavi potpis na neki dokument. Valjda da opet ima pravo na njegove pare kad istekne kazna.“
„A stariji? Čudo on ne traži svoj deo kolača?“
„Traži, traži“, odgovara Vrabac. „Posvađao se sa bratom što je ovaj uzeo očevo punomoćje bez njegovog znanja. Čak su se i tukli.“
„I kako se završila priča? Rešili da dele lovu?“
„Kako da dele ono što nemaju. Kažem ti da je mlađi pare već spiskao. Želeo je valjda da impresionira bivšu devojku pa je nekoliko dana za redom izvodio na ručkove i kupovao joj garderobu po rasprodajama!“
„I sad stariji brat tuži mlađeg ocu?“
„Ne zarezuju ti oni matorog ni za suvu šljivu. Ali majka im se setila. Pazi šta ti kažem, zmija je to. Čuo sam je kako ubeđuje Sovu da kiriju od garaže daje starijem sinu. Po njenoj logici bi tako pravda bila zadovoljena.“
„Ali to su jedine pare koje on ima.“
„Ne boj se, rekao je on to ženi, ali mu je ona kazala da mu u bolnici ionako ništa ne treba. Ima tri obroka dnevno, čistu posteljinu i sestre koje ga vole i paze.“
„A šta ako jednog dana potpuno ozdravi i izađe iz bolnice?“, pitam Vrapca, koji je izgleda do detalja upućen u Sovinu porodičnu situaciju. „To je sasvim moguć scenario. I sam znaš koliko je ljudi ovde vaskrslo.“
„To njegovoj ženi ne dolazi do svesti. Za nju, Sovi je mesto jedino ovde. Van Klinike prosto im smeta. Višak je.“
„Verovatno bi joj lakše bilo da što pre umre. U tom slučaju ne bi morala da plaća razvod, pošto sam čuo da ima u planu da se uda za nekog sudiju.“

Vrabac se slatko nasmejao.

„Sudija je umro od kapi pre neki dan. Veštica je došla ovde besna ko feferon i drala se na jadnog Sovu, kao da je on kriv što se čovek preselio. Svašta je izgovorila! Žalila se i tužila što pošten svet odlazi prerano, a sidaši nikako da uvenu.“
„Verovatno mu je tada pomenula da daje starijem sinu kiriju od garaže?“ kažem i čekam sa nestrpljenjem šta će Vrabac reći. U tim trenucima mi osećaj za pravdu diže pritisak i pumpa nervozu u sve ćelije organizma.
„Ne znam“, odgovara mi Vrabac neubedljivo. „Možda čak i da je proda.“