Iz Niša u proleće 2017.

Grad Niš, Grad Niš
Ludvig van… peta sinfonija
Kraticom u raj nikad stić
Ovako cijepljen protiv
Rijetkih infekcija

Drijema noć
Lažljiv mak
Spi li smrt
U ovaj mahnit sat?

Goran Bregović
Pjesma mom mlađem bratu
(iz Niša, u proljeće ’78.)

Niš spada u jedan od onih gradova koji prvo dođu do vas, pa tek onda vi odete do njih. Bar je tako bilo u mom slučaju. A došao je kroz pesmu Gorana Bregovića. U stvari muzičko pismo mlađem bratu, datirano u proleće 1978. godine.

Grad je došao kroz emociju i sprecifičnu atmosferu koju je sa sobom nosila pomenuta pesma napisana od strane jednog niškog vojnika u godini i godišnjem dobu mog rođenja. A da se emocija primila osetio sam onog trenutka kad sam i sam prvi put došao u Niš kao vojnik, na neki rutinski pregled, iz pravca Zaječara. I bilo je „kiše do neba“. Putovao sam tada razdrndanim autobusom preko Rtnja i pored nekih vlaških sela punih luksuznih vila iz kojih se osećao dah pustoši. Zajedno sa klasićem koga su drugi klasići ubedili da je Knjaževac, ni manje ni više nego – Beograd.

Ta poseta Nišu mi je, međutim, ostala u sećanju samo po tome što je jedan od boraca iz moje čete, u hodniku bolnici, uhvatio za dupe doktorku u zrelim godinama. I tako napravio omanji skandal koji se završio tako što je fasovao šamarčinu.

Niš, pored koga sam uglavnom prolazio i kratko svraćao, posetio sam ovoga puta s ciljem da u njemu prespavam.

Ono što znam o samom gradu bilo je više nego dovoljno. Dao je cara koji je osnovao Carigrad. I princa-pesnika koji je, da li zbog blizine helenskom sveta ili zahvaljujući filozofskom obrazovanju, u meni najdražoj pesmi na srpskom jeziku, uspeo da smesti celu antičku tragediju u nekoliiko stihova. Reč je o Branku i Baladi.

Pored cara Konstantina i princa Branka, Niš je dao i jednog kralja. Ime mu je Šaban Bajramović. Osporavan za života i posle njega, ovaj genije muzike uneo je sasvim novu dimenziju u našu kulturu. Poticao je iz siromašne porodice. Mlad je zaglavio na Golom otoku, jer je pobegao iz vojske da vidi devojku. Za hrabrost je dobio tri godine… Ali pored samog Tita, koji je Goli otok osnovao, Šaban je bio jedina javna ličnost sa naših prostora kome je belo odelo tako dobro pristajalo kao maršalu. Svi ostali nisu imali dovoljno težine za taj kroj i boju… Kasnije je kralj pevao najvećem sinu naših naroda i narodnosti. I posvedočio da je Broz znao mrndžati i na ciganskom, koga je u mladosti naučio kaleći se po mardeljima kraljevine.

Šaban je imao burnu karijeru. Jednom je na scenu izašao na konju. Voleo je viski i kocku. Pevao je o Kasandri, Crvenoj Zvezdi, belim ružama, malom pužu, svojoj ženi Milici… Titulu kralja romske muzike je dobio u Indiji. Magazin TIME ga je uvrstio u deset najboljih bluz pevača svih vremena. Njegova pesma „Đelem, đelem“ je himna svih Roma. On sam, izjašnjavao se kao Srbin. Umro je 2008. godine jedva sastavljajući kraj sa krajem, iako je u karijeri znao da za jednu pesmu na nekoj romskoj svadbi zaradi i po nekoliko hiljada maraka. Ponavljam – jednoj pesmi.

Što se tiče muzike, ja za nju u principu nisam imao sluha. Kulturološki i vremenski sam bio predodređen za novi talas. Moji bendovi su Leb i sol, EKV, Idoli, Haustor, Azra… Ali tek sa albumom „Romano raj“, koji je Šaban snimio 2006. godine u saradnji sa muzičarima iz Balaševićeve ekipe, čudesni svet te umetnosti postao je i moja svojina. Ili terminima istočnjačkih religija rečeno: taj album mi je otvorio sve čakre. Danas sam mišljena da je „Romano raj“ najbolji džez projekat sa evropske strane Atlantika.

Nije ni čudo što se baš džez festival u našoj zemlji održava u Nišu. Džezu je jug rodno mesto. Tamo gde nema krutih pravila. I gde se mešaju sloboda i magija. Čudo je to što je kod nas „NIŠVIL“ uvek pod znakom pitanja. Hoće li se održati ili ne… Lova je problem, nije brend. Ili je sudbina džeza da tavori u siromaštvu.

Sve ovo što sam rekao o kralju i džezu, verovatno nije znala jedna namontirana gospođa koja obavlja neku funkciju u javnoj službi i koju sam ispred velelepne Zgrade Kabineta gradonačelnika pitao da mi objasni gde se nalazi Šabanov spomenik na keju. Gledala me je bledo.

Niš je dao i najvećeg fudbalera sa Balkanskog poluostrva. Verovatno da je jug opet uticao na njega i obeležio ga aurom koju poseduju Španci. Setio sam se i kako smo se u „Srpskoj kafani“ u Beogradu, moja dva kuma i ja prepirali ko je naš najbolji fubaler svih vremena. Dva Grobara su tvrdila da je to peta Zvezdina zvezda, dok je jedini zvezdaš među nama, smatrao da Dragan Stojković Piksi nije imao karijeru kao Savićević, Mijatović, Jugović, Vasović ili neki od hrvatskih reprezentativaca… Prepirku smo nastavili i u buregdžinici „Sarajevo“, a u koju će malo posle nas ući i Gorčin Stojanović, proslavljeni reditelj, kolumnista Blica i pasionirani ljubitelj fudbala. Uz to i navijač Partizana.

Kum Grobar je digao dva prsta kao u školi, oslovio je Gorčina sa „gospodine Stojanoviću“ i pitao ga ko je, po njegovom mišljenju, naš najbolji fudbaler svih vremena. I Grobar Gorčin je kao iz topa rekao: „Piksi.“ Posle je to živo obrazložio činjenicom da je Stojković imao tu nesreću što je u njegovo vreme, glavna zvezda svetskog fudbala bio Maradona. A igrao je na istoj poziciji kao i naš Dragan.

Pored Dragana, Niš ima i Draganu. Najlepša novinarka RTS-a, Dragana Sotirovski izveštava nas redovno o događajima iz svog grada i šire okoline. Naravno, moj estetski sud u prethodnoj rečenici treba uzeti sa rezervom, pošto se i o lepoti može takođe bezuspešno raspravljati kao i o fudbalu.

O istoriji Niša svedoče i brojni spomenici. Neki su jezivi kao Ćele kula. Neki su treš kao spomenik posvećen godišnjici Milanskog edikta. Ono što vas posebno može prijatno iznenaditi, ako u ovaj grad dolazite kao Novovarošanin, jeste što se, čim pređete most kod tvrđave i kročite u gradsko jezgro, kod Zgrade Kabineta, susrećete sa zemljakom. Na početku velikog parka koji se prostire duž keja i okružena cvećem, nalazi se bista vojvode Petra Bojovića. Ako vam je stalo odakle ste, biće vam veoma drago što ste naleteli na svog vojvodu koji se u Nišu očigledno dobro kotira.

Da je grad Niš dovoljno veliki, vidi se i po autovanim pederima koji po parkovima šetaju frizirane pudlice. I organizovanom žickanju love, čiju strukturu čine mahom romska deca. Vidi se i po Irish pubu i MC Donaldsu. A da je politika dobar biznis, vidi se po tome što najelitniji hotel u centru, drži funkcioner jedne političke partije koja je na vlasti, dok čuveni „Ambasador“ na samom trgu propada kao žrtva loše privatizacije.

Glavno šetalište u Nišu je Pobednina ulica. Danas nosi ime Milana Obrenovića. Podseća na Knez Mihailovu, po dužini i širini. Prednost glavne beogradske štrafte je u tome što je okružena lepšim i bogatijim građevinama, a niške što ima dva nivoa. Ispod cele ulice se nalazi podzemni nivo sa lokalima.

U večernjim satima, nakon kratkog odmora u hotelu, nalazim se sa svojim prijateljem Teslom. Pita me da li mi se po mislima vrzma melodija Gorana Bregovića, koju sam više puta postovao na svojoj FB stranici. Priznajem mu da je to istina.

Idemo ka Kalči, boemskoj četvrti, koja nosi ime po čuvenom kafedžiji i lovcu. Na ulazu u taj deo grada nalazi se spomenik Stevanu Sremcu, Kalči i keru Čapu koji sedi pored stola i gleda u Sremca. Za stolom je ostavljena jedna prazna stolica. Svaki putnik namernik može tu da sedne i ovekoveči fotografijom svoj „razgovor“ sa ovim dobrim ljudima. U okolinu ovog divnog spomenika posvećenom boemskom Nišu iz devetnaestog veka, pozadina se ne uklapa baš najsrećnije. Nju čini veliki izlog prodavnice koja se bavi trgovinom bele tehnike i elektronskih uređaja. Mada, i to je simbol Niša. Onog iz srećnijih vremena.

Prolazimo kroz četvrt. Tesli, kao građevincu, smeta što kaldrma nije uređena strogo po zahtevima struke, nego više amaterski. To ipak nosi sa sobom izvesni šmek, ali i rizik da uganete zglob ako nagazite nepažljivo na neko udubljenje. U kafanama se može videti puno lepog i mladog sveta. Posebno ženskog. Kažem Tesli da Nišlijke imaju svoju draž.

„Nisu lepe kao Beograđanke“, kaže, „ali su fatalnije.“

Tesla je moj dugogodišnji prijatelj. Jedno vreme smo stanovali zajedno za vreme studija. Poreklom je iz Kosovske Vitine. Završio je ETŠ „Nikola Tesla“ u Beogradu, otuda i nadimak, a kasnije i građevinski fakultet. Njegov otac je za vreme bivše Jugoslavije bio narodni poslanik. I pravi komunista. Odbio je stan u prestonici, jer je imao onaj u Vitini.

Tesla kaže da mu Niš trenutno više odgovara za život od Beograda. Lepša je klima, nema puno vlage. I možes lako da ga prepešačiš. A tu je trenutno i sa poslom. Dok šetamo, razgovaramo o dva mentaliteta istog naroda.

„Istočnosrbijanci“, kaže Tesla, „mogu mnogo više da trpe nego Zapadnosrbijanci. Sve dok ne pukne neka buna. A i ta buna kad pukne, ne pukne kako valja. Možda je to zbog toga što su ovde ljudi uvek živeli od poljoprivrede. Umeli su da prave dobru hranu i time su se zadovoljavali.“

Kao najvrednije, Tesla ističe Leskovčane. Lako usvajaju nove tehnologije i u proces proizvodnje su uključeni svi članovi porodice, od deteta do staramajke.

Razgovaramo i o ekonomskoj situaciji u Nišu od kada su elektro i mašinska industrija propale.
Priča da obrazovani ljudi odlaze u inostranstvo. Ali sa druge strane, veliki je i priliv stanovništa, pošto je Niš univerzitetski grad sa tradicijom. Ka njemu gravitira cela istočna i južna Srbija, od Zaječara, preko Knjaževca, Pirota, Leskovca, pa sve do Vranja. Kruševljani takođe. Mnoge Nišlije imaju solidan priliv sredstava zahvaljujući izdavanju nekretnina studentima.

Odlazimo u „Ministarstvo“, pivnicu koja se nalazi blizu pozorišta, doma vojske i suda. Veliki izbor piva je pred gostima i mahom su strana. Na meniju je zastupljena skoro cela Evropa. Od domaćih samo mini pivare privatnih proizvođača. Biramo dva pšenična. I nastavljamo razgovor. U stvari ogovaramo prijatelje. Posle odlazimo na pljeskavicu. Tesla kaže da je niški roštilj najbolji u Srbiji i meni nimalo nije teško da se složim sa njim. Dolazimo na Bulevar Nemanjića.

„Niš ima više bulevara“, kaže Tesla, „ali kad kažeš da živiš na Bulevaru onda to znači da živiš na Bulevaru Nemanjića.“

Rastajemo se oko ponoći. Moj prijatelj sutra sabajle mora na gradilište.

U „Ministarstvu“, sasvim slučajno, srećem i svog prijatelja Tasu, kome zbog kratkog vremena i obaveza nisam planirao da javim i kažem mu da ću dva dana provesti u Nišu. Ali sva sreća da sudbina ili promisao nisu imali sluha za moje obaveze. Ispostaviće se da hotel u kome se nalazim nije daleko od kafe-poslastičarnice „Lotos“ gde Tasa uglavnom sedi preko dana. U mimohodu, ispred Ministarstva, dogovaramo druženje za sutra pre podne.

Tasu znam iz peroida kad smo obojica radili u Fondaciji „Čovekoljublje“. On kao menadžer za istočnu Srbiju, a ja kao volonter na projektu za pomoć osobama zaraženim virusom HIV-a ili obolelim od AIDS-a. Viđali smo se mahom po seminarima. Bio je odličan predavač. Otkrio mi je bend „Dobri Isak“. Trenutno radi za jednu stranu firmu. Takođe kao menadžer. Da je rođen sredinom osamnaestog veka bio bi Karađorđe. Ili Stevan S. Ima te predispozicije.

Tasa je za razliku od Tesle rođeni Nišlija. Tu je završio i fakultet. Čak je i vojni rok služio u rodnom gradu. Njegova priča o Nišu je „iznutra“. Ali skroz objektivna. Počinjemo je uz espreso kafu.

Objašnjava mi gde se graniče niške opštine i dokle se prostiru: gde je Pantelej, gde Crveni Krst, gde Palilula, kojim pravcem se stiže u Nišku Banju. On, inače, živi u opštini Medijana, urbanom gradskom jezgru.

Razgovaramo takođe i o ekonomiji. Kaže mi da su se u Nišu nekad pravili televizori, radio aparati, veš mašine, medicinska oprema… Sad je problem što glavne firme, kao Filip Moris recimo, fabriku imaju u Nišu, a sedište na Novom Beogradu, gde plaćaju porez.

Pitam ga za arheološki lokalitet Medijana koja nosi isto ime kao i njegova opština, a poznat je još iz rimskog perioda. Tasa, kao pravi gradski tip, ne vija okolo van urbanog prostora, ali dosta zna o toj temi. Priča mi kako samo nalazište obuhvata hektare. I ako se trava ne pokosi na vreme onda je to pravi zmijarnik. Građanska svest je posle Prvog svetskog rata našla za shodno da obeleži jedan lokaliteta, iskopani su mozaici i podignuta je kuća iznad tog mesta kako bi štitila dela starih majstora od vremena i nepogoda. Za tih par mozaika koje posetilac može da vidi ne treba izdvojiti više od dvadeset minuta. Danas se iznad te kuće nalazi građevinska konstrukcija koja bi mogla da omogući ispitivanje šireg pojasa Medijane. U biti nedostaju novčana sredstva.

I kult cara Konstantina Velikog, po Tasinom mišljenju, nije iskorišćen na valjan način, već je pre na nivou mitomanije. Zatim mi objašnjava da je Niš oduvek bio vojni grad. Značajan centar srpske vojske. Posebno pešadije. U samog gradu, ako se računa i aerodrom, nekad je bilo šest kasarni. A vojni grad je bio i kad su ga držali i Rimljani i Turci. Da je to tako, svedoči Tvrđava koja se nalazi na desnoj obali Nišave.

„Da bi nešto bilo grad, mora da ima tvrđavu“, kaže Tasa. „Kad se prepirem sa jednim Perom iz Kragujevca čiji je grad značajniji, samo ga pitam: gde vama je tvrđava? Ili: krijte li se još po šumama?“

Primećujem da se u samom gradu oseća da je tu dugo bila civilizacija. I da se to ne može, recimo, osetiti u Novom Sadu, koji jeste urbaniji, ali ima mladu istoriju. U odnosu na Niš, tinejdžersku.

Tasa kaže da je problem sa Nišom što ima taj orjentalni vajb i da zbog toga veoma lako može da sklizne do nivoa palanke. Potrebno je dosta napora da bi se građanska svest održala na zadovoljavajućem novou. A istorija mu se mora priznati.

Pozdravljam se sa Tasom i pakujem. Prevoz za povratak u Novu Varoš čekam u jednom kafani blizu Zgrade Kabineta. Sedim u bašti od dvadesetak kvadrata, ograđenom betonskom coklom i trskom. Četri stola su tu stala, jedno četinarsko drvo i suncobran zaječarske pivare. Pivo je sto kinti. U enterijeru, pošto sedim blizu ulaznih vrata, posmatram zid oslikan motivima iz stripova i bacim povremeno pogled na televizor gde je kanal zakočen na nekoj NBA utakmici i potpuno utišan. Iz pravca šanka se čuje teški bluz. Kelner ima dugu kovrdžavu kosu, svetlu bradu, kariranu košulju i adidas patike. U poznim je tridesetim. Oko mene sede mahom četvresetogodišnjaci izbegli iz poezije Džonija Štulića. „Oznojeni šampioni ugašenih pogleda“. Na parčetu drveta, preciznije okorku, uklesano je kaligrafskim pismom ime kafane. Piše „BOŽANSTVENI“.

Osećam se kao kod kuće.