Dar traži slugu, a ne gospodara

Intervju sa Ivanom Dimić, dobitnicom NIN-ove nagrade za knjigu „Arzamas“

Ivana Dimić, aktuelni NIN-ov laureat za knjigu godine, posetila je ovog proleća Novu Varoš i u Gradskoj biblioteci „Jovan Tomić“, održala književno veče pred brojnom publikom. Nakon promocije „Arzamasa“, Dimićeva je ostala još dva sata u razgovoru sa radnicima biblioteke i novovaroškim glumcima koji su čitali delove njenog romana. Neposredna i duhovita, potpuno neopterećena svojim obrazovanjem i biografijom, spisateljica je na improvizovanoj sceni biblioteke, otvoreno govorila o istini, ljubavi, bolesti, literaturi...Kroz anegdote i humor pričala je o svojim iskustvima sa dementom majkom, o vremenu kad je radila u Ateljeu 212, prvo kao mladi dramaturg, a kasnije kao upravnik, zatim o brojnim ljudima s kojim se družila, a činili su ili i dalje čine kulturnu elitu Srbije. Naglasila je i da piše samo istinu i da ne ume drugačije. S obzirom da je njen otac bio univerzitetski profesor na katedri za francuski jezik i književnost i da se, zahvaljujući njemu, još kao devojčica u svom domu upoznala sa Žan Pol Sartrom, jednim od najvećih intelektualaca dvadesetog veka, naš interviju počinjemo od njenog interesovanja za filozofe i filozofiju.

Kakav je vaš odnos prema filozofiji, pošto u „Arzamasu“ pominjete Pitagoru, Šopenhauera, Hajdegera, Rasela, Vitgenštajna...?

Volim puno da čitam, tako da čitam i filozofsku literaturu. Ona je veoma važna za vežbanje intelekta i osmišljavanje života.

Šta ste poslednje čitali vezano za tu vrstu literature?

Poslednje što sam čitala bilo je vezano za strukturalizam. Klod Levi Stros i njegove „Tužne Trope“. Vraćam se knjigama koje sam čitala u mladosti, za vreme studija. Samo što sad, kad sam u penziji, u tim knjigama uživam potpuno. Nemam strah da li ću položiti ispit ili ne.

Dva poslednja laureata NIN-ove nagrade za temu imaju demenciju. Je li demencija bolest 21 veka?

Mislim da jeste.

Da li je to zbog toga što je savremeni čovek opterećen gomilom informacija?

Mislim da ne. Pre će biti da se demencija javlja zbog straha da ne obolite od demencije.

Ćerku u Vašem romanu često budi dementna majka u pola noći. Da li je san utočište i beg od realnosti kad život postane tako težak?

Trebalo bi da znate da je prva stvar u demenciji zamena dana za noć. Ćerka ne može da pobegne daleko, jer majka živi u sred noći kao u sred bela dana. Buđenje i podsećanje na realnost je prema tome neminovno. S druge strane, postoji deo u knjizi kad se ćerki u snu javlja pokojni otac i govori joj da je došao po majku. Ćerka se budu strahujući da je majka preminula, ali je u krevetu zatiče živu. I leže pored nje. U tom slučaju je realnost utočište.

Jedno poglavlje u Vašoj knjizi nosi naslov „Sećanje na budućnost“, što je liturgijski termin. Jeste li religiozni?

Suštinski, ovaj roman ima tu religijsku crtu, jer pokazuje da se ljubav kroz žrtvu projavljuje. I pobeđuje. Ja jesam religiozna osoba. Jedan obični vernik koji nedeljom ode u crkvu. Čitala sam puno i teološke knjige, a nisam glupa, pa sam nešto i razumela. Međutim, usudila bih se da govorim o teologiji samo pred teologom, koji bi mogao da me ispravi ako u nečemu pogrešim.

Zbog čega ste toliko oprezni?

Znate, mene nervira kad se ljudi prave da su za sve kompetenti i kad se u sve mešaju. Čak i u vojnu strategiju. Sećam se kad je bilo bombardovanje svi smo znali šta je to kasentna bomba, pa kad negde pukne, onda kažemo: ovo je kasetna bomba, a nemamo pojma je li ili nije.

Da li pisca prati božanski osećaj dok stvara?

Ja nemam taj osećaj. Više sam transmiter ili provodinik. Od tog osećaja je važnije da imate svest o svom daru. A dar je spoj intuijicije, osetljivosti, koncentrisane energije... i još nečega. Mene je, u stvari, religiozno osećanje izlečilo od oholosti. Vidim da sam darovita, ali šta me briga što sam darovita, moje je da pišem. A čovek mora da služi svom daru, ne da mu bude gospodar.

Kako pišete?

Ne produkujem mnogo. Pišem jako malo, sporo i teško. Vraćam se na svaku rečenicu više puta. Važan mi je stil. Manje mi je važno da li će to u javnosti da bude viđeno ili ne.

Rekli ste da je umetnost luksuz. Interesuje me da li siromašno društvo može biti kulturno?

Mi smo sad siromašni i kultura nam je na udaru, skoro otpisana. Međutim, stvaraoci će uvek stvarati, a mi imamo darovit svet pisca, glumca, kompozitora... Neće vas beda sprečiti da pišete i slikate. Josif Brodski u skojoj knjizi eseja „Udovoljiti senci“ kaže da bi Cvetajeva i Mandeljštajm pisali isto tako dobre pesme i da ih Staljin nije prgonio. Talenat nema nikakve veze sa istorijom. Ako ste se rodili daroviti vi ćete imati potrebu da to ispoljite, bez obzira da li za to imate dovoljno sredstava ili ne. Ako želite da snimate film, a film je skupa industrija, snimiće te ga mobilnim telefonom. Tolstoj je jednom prilikom objašnjavao nekom novinaru sa Zapada da postoji razlika između civilizacije i kulture. To što mi idemo u wc napolju a vi imate u kući wc i pustite vodu, to vam je civilizacija, ali to ne znači da ste kulturni, objasnio je Tolstoj. Vrlo je lepa ta distinkcija između civilizacije i kulture.

Mi znači civilizacijski gubimo kad smo siromašni?

Postanemo primitivniji. Ili ne znam već šta. Ali kako kaže Danilo Kiš, aristorkatija je duhovna kategorija. Plementiost u mislima vas čini aristokratom i čini vas kulturnim, a ne to što imate dva televizora u kući.

Da li je pisac uspeo ako mu se knjige počnu prodavati na kiosku?

Izgleda da je to po receptu moje majke uspeh (smeh). Nisam mišljena da je prodavanost knjige merilo uspeha. Ja mislim da je pisac uspeo ako napiše knjigu koja nekog može da dotakne, koja se nekog tiče, koja nekome može nešto dobro da donese.

Srećko Gujaničić,

Nova Varoš, 12. 04. 2017. god.