Врабац

Пао је први снег. Вејавица. Густа као магла.

Једва сам дошао до Клинике.

Млада медицинска сестра ми је отворила велика метална врата и насмешила се.

Мора да је нашла дечка, помислио сам злобно.

„Ала веје“, рекла је добродушно, измакла се у страну и пустила ме да прођем. Закључала је браву.

„Веје, веје“, одговорио сам тресући са себе пахуљице које се још нису стопиле са мојом јакном. Хтео сам да јој детаљно објасним како је надасве наочита водитељка временске прогнозе још јуче најавила овај кијамет, али сам одустао. Уместо изношења властите интиме брзо сам прешао на ствар.

„Неко нов?“

„Врабац“, кратко је рекла. „Педесет и нешто година. Тек је сазнао.“

„Одакле је?“

„Из једног малог места у источној Србији. Близу неке тврђаве.“

„Где се налази?“

„Ваљда на Дунаву.“

„Не тврђава него тај Врабац.“

„У кецу“, одговорила је кроз смех и показала очима у собу испред нас. Била је лепо нашминкана. Одмах сам се сетио како је Жути Ласта хтео да јој учини услугу и уплати јој кредит на киоску. Желео је да сазна број њеног телефона не би ли је имао у домету и онда кад више не буде корисник њене неге. Али сестра се није преварила. Добро је знала с ким има посла. Поздравио сам се са њом и ушао у прву собу с леве стране.

Врабац је лежао у кревету до прозора. Није спавао. Немо је посматрао како пахуље, крупне као грудве, затрпавају град. Кад ме је угледао, збунио се. Нисам имао бели мантил, неочекивано улазим у његову собу и по свој прилици ту нисам случајно. У погледу сам му прочитао да се интересује за мој идентитет, тако да сам се одмах представио и открио недоумице:

„Милошћу Божијом – волонтер. Са браћом и сестрама обилазим болеснике, причамо са њима кад нема ко са њима да прича, донесемо им лекове из апотеке кад нема ко да им донесе и купимо им све што треба у продавници или киоску. За ваше паре углавном.“

„Паре нису проблем. Имам плату скоро хиљаду евра“, рекао је Врабац с неком тугом у гласу. „Проблем је ЦД-4. Свега десет бодова.“

Сео сам на кревет преко пута његовог. Распитао сам се о болести и другим, махом општим темама. Одговарао је с опрезом, али чим се навикао на моје присуство, није му требало пуно да отпочне своју животну причу. Мени је остало само да га пажљиво саслушам.

Давне 1972. године Врабац је напунио двадесет година. Био је ситан грађом. Недостатак снаге морао је да надокнади брзином, и то у сваком смислу. Кад су се остала деца тукла и тако решавала проблеме, он је бежао. Кад је туча престала да буде начин како да се ствари решавају у мушком друштву, а сила до изражаја долази на перфиднији начин, он је морао да буде виспрен, сналажљив и опрезан. У сваком случају плашио се да неко јак и бахат не прође поред њега, макар и случајно, и не згази га као ваш.

Свакако да су физичке предиспозиције значајно одредиле његов карактер и то није била богзна каква тајна. Али тог топлог августовског дана, кад је заокруживао другу деценију живота, примио прву плату и са пријатељем Белим у чамцу веслао преко бесног Дунава, далеко од памети и искуства које је касније стекао, у глави му је било само једно – како што пре стићи на вашар и упознати што лепшу девојку. Можда се чак и питао да ли му је та авантура била потребна, док је са пловилом налик љусци био на средини бесне и моћне реке, пошто:

„Лепих девојака има у сваком месту, зар не?!“

Али та дилема била је кратког дана. И слабила је како је копно друге обале бивало све ближе.

Врабац и његов пријатељ Бели су, поведени жељом младости и саветом бабе из комшилука, на вашар дошли с јасном намером. Баба, која је иначе била Румунка, а у Србију се удала кад је побегла од родитеља преко залеђеног Дунава, и то за момка коњокрадицу, говорила им је да су девојке у њеном селу и околини – лепе и лаке.

„Кад виде странце, просто побенаве“, говорила је старамајка. „Вас двојица треба да искористите ту прилику, јер тешко да би се тако грдни могли оженити вилама да Румунијом не влада онај осушени болесник.“

Убеђени аргументацијом и искуством жене чији живот се гасио у носталгији, двојица пријатеља су се осмелила на подухват. Мени лично није било јасно како се државна граница тако лако могла прелазити, али ми је Врабац објаснио да Чаушеску није бранио Србима да долазе у његову земљу. Али знало се да их мештани не смеју примати у госте.

На вашару, тих седамдесетих година, било је пуно странаца. Са свих страна се чуо неки други језик. Преплитали су се румунски, мађарски, немачки и цигански. У метежу, док су се пробијали кроз гужву знојавих тела, њих двојица су зачула и српски. Врабац се инстинктивно окренуо и угледао девојку која је за једном тезгом хтела да купи лицидерско срце и својој другарици је рекла нешто сасвим уобичајено, као „скупо је“ или „на другој тезги имају боља и јефтинија“.

Девојка је била лепа. Мало виша од њега, црне дугe косе, топлих очију. Били су сличних година. Врабац је намигнуо свом другару и заједно су пришли румунским Српкињама. Без размишљања је купио највеће лицидерско срце и даривао га девојци. Она се постидела, али је узела поклон. Момци су им онда предложили да прошетају. Њих две су пристале после краћег убеђивања.

Сасвим спонтано, после неколико корака и размењених погледа и речи, Врабац и његова изабраница кренули су испред другог пара.

„Због чега сте дошли у Румунију?“ питала је девојка Врапца док су, сад већ сами, ишли ка рингишпилу.

„Већ сам стасао за женидбу и дошао сам да тражим себи прилику“, рекао је. „А ти? Како живиш овде?“

„Сањам кад ћу да одем из овог места. Пусто је и тужно. Нема живота“, одговорила је девојка.

„Можеш доћи у Југославију. Код нас цвета.“

„Волела бих, али не знам како да оставим мајку.“

„Мораш мислити и на себе“, казао је Врабац самоуверено.

„Ти би ме повео са собом?“ рекла је тихо. И збунила га непосредношћу.

„Повео бих те.“

„Од чега би живели? Имаш ли посао, стан?“

„Имам гарсоњеру у центру Кладова, а велико имање на селу, близу Голупца. Иначе радим као електричар. Отац и двојица старије браће су ми у Немачкој. И шаљу лову за мајку и мене. Просто не знамо шта ћемо од пара.“

„Па хоћеш да ме поведеш?“ бојажљиво се заинтересовала цура. „У ту гарсоњеру за почетак.“

„Повешћу те“, одговорио је Врабац и нетремице се загледао у њу. Схватио је колико је она баба била у праву, јер му се указала дивна прилика да се докопа много лепше девојке него што би у нормалним условима могао да је има.

„Још вечерас“, додао је не часећи часа.

Међутим, свега пола сата касније, док су њих двоје чекали први сумрак убијајући време у реду за рингишпил, срећа им је окренула леђа. Пришла су им тројица момака – Румун, Србин и Циганин.

„Ево ове мале дроље из твог села“, обратио се Румун Србину, црвен у лицу и са карактеристичним ожиљком који му се протезао преко левог образа, од увета до усне, и по свој прилици је био направљен неким оштрим предметом. „Смуца се са неким плишаним типом.“

„Ко ти је тај?“ питао је Србин бесно своју сународницу.

„Мој будући муж“, одговорила је она.

„Тај?“ рекао је момак из њеног села. „Тај завезак!?“

„Баш он!“ викнула је девојка самоуверено.

Врабац је ћутао. Његов пријатељ је нестао већ раније са оном другом цуром у вашарском метежу тако да је био препуштен на милост и немилост тој опакој банди. Тројица обесних и припитих младића убрзо су опколила Врапца и „његову будућу жену“. Циганин му се почео уносити у лице, Румун, дупло већи од њега, нежно га је миловао по коси, (што је Врапца ужасно иритирало), док је Србин за то време, уз вриску и смех, штипао и ватао девојку где је стизао. Околина није обраћала пажњу на њих. Свако је био заузет бригом да неко не ускочи у ред за рингишпил на кварно, без чекања.

Мали Врабац није имао избора. Све је мирисало да ће попити велике батине и морао је под хитно нешто да предузме. И ван очекивања силеџија, као и саме девојке, само је процвркутао:

„Водите је где хоћете, само ме оставите на миру.“

То вече, док се у чамцу са Белим преко Дунава враћао кући, а у ушима му још одзвањао глас оног крупног и обесног Румуна који је девојку крвнички ухватио за руку и рекао јој „полази курво“, Врабац је осетио како се његов кукавичлук, горак и неминован, таложи у дну саме душе. Као кад пада снег крупних пахуља. А август је те године био изузетно леп и топао.

Врабац се оженио четири године касније. Девојку је нашао у Кладову. Радила је у продавници мешовите робе. Плава и ситна, годину-две млађа од њега, за срце му је прирасла оног дана кад је након примљене плате куповао „на велико“ бројне потрепштине за своје самачко домаћинство. Свидео му се начин на који му је она помагала да робу спакује у кесе. И заљубио се. Узели су се свега месец дана касније, а већ следеће године добили су сина. Ћерка им се родила после три године.

Породични живот се увелико захуктавао. Све је ишло својим током. Деца су расла, посао у фирми је напредовао, жена и он су се волели и пазили. Отац и браћа су му слали новац из навике, као најмлађем члану породице и он је улагао сваку марку у кућу, коју је зидао на периферији града, близу Дунава. Знао је да ће им стан у центру ускоро постати тесан.

Засадио је и воћњак на плацу. Две трешње, једну чији плод стиже почетком маја, и другу, чији плод стиже почетком јуна, неколико стабала виљамовке, јабуке кожаре и петроваче, шљиву стенлејку и винову лозу. Последње мајсторске радове на кући, рачунајући уношење намештаја, обавио је кад је трешња, она мајска, донела први род. Врабац је за ту прилику приредио роштиљ у дворишту, позвао је пријатеље из фирме и женине колегинице с посла и, уз хитове Томе Здравковића и расхлађено бело вино, питко као млеко, дочекали су крај дана. Већ сутрадан, пред крај викенда и у кругу породице, Врабац је у својој кући одгледао једну од епизода серије „Бољи живот“, која се те године премијерно емитовала.

Следеће јутро, мајско и прохладно, донело је Врапцу велико узбуђење. Можда чак и сатисфакцију. Дошао је у ХЕ „Ђердап“ и већ на капији се сукобио са службом обезбеђења. Заборавио је тог јутра да се обрије, па су портири хтели да га врате кући. Препирка је могла да прерасте у озбиљну свађу да се на време није умешао његов шеф, инжењер Мацура, који је уз тихи тон убедио сурове кадрове с капије да Врапцу још једном прогледају кроз прсте, јер је ситуација озбиљна, треба да се одради тежак посао, а без најбољег радника, како пословођа рече, то не би било изводљиво.

„Хвала ти што си ме спасао од ових кретена“, рече Врабац Мацури кад су одмакли неколико корака од капије. „Фину си им причу сложио. Још кад рече да сам најбољи радник замало се нисам преврнуо од смеха.“

„Нисам лагао“, рече инжењер хладнокрвно. „Стварно нас чека озбиљан посао. Стигло је свеже месо.“

„Опет“, рече Врабац мрштећи се.

Матица Дунава је јача на десној него на левој обали реке. На југословенски део хидроелектране вода је наносила, посебно с пролећа, отпад сваке врсте, грање најчешће, док је на другој, румунској страни, протицала махом чиста и није правила веће проблеме хидрашима. Вода је наносила и „свеже месо“, тачније – лешеве.

Румунски грађани којима је досадила диктатура једног од највећих тирана Европе у двадесетом веку уточиште и слободу су тражили углавном у Југославији. Осамдесетих година постојали су и прихватни центри за те људе који су бежали од Чаушеског. Дунав, као природна граница, био је велики изазов за многе очајнике. Препливати реку могао је само искусан пливач, али вештина није била довољна. Врабац ми објашњава и зашто:

„Румунија је била велики затвор без тамничара. Нико није смео да бежи, јер страх најбоље чува. Дешавало се да се неко и побуни, али такве је одмах чекао рад у солани. Горе робије од те нема“.

Кад сам створио у глави слику како се одвијао обични људски живот под гвозденом руком чиче Николаја, Врабац је убрзо наставио да приповеда: „Кажем ти, Дунав је био најбоља опција за бекство. Под условом да те срећа послужи, јер је обалска стража будно мотрила на бегунце.“

У обалској стражи су углавном били војници које је Чаушеску правио од сиротиње и они су му били одани до смрти. Сваког грађанина Румуније који би се осмелио да не живи под кишобраном великог вође граничари су рутински слали Богу на истину. Наиме, одбеглог човека који се рвао са таласима сустигли би моторним чамцем и убили без сувишне патетике и сентименталности.

„Мислиш ли ти да је њима падало на памет да тог несрећника извуку из Дунава и троше време за преваспитавање? Ма јок бре. Пет-шест пута би га проболи харпуном и оставили на сред реке да плута к’о говно“, с гримасом на лицу изговорио је Врабац те речи.

Остатак посла је одрађивала матица, која је „свеже месо“, вукла ка југословенској обали. Убијене грађане Румуније би онда купили радници хидроелектране и у сарадњи са полицијом сахрањивали их, часно и достојно, на једном брду недалеко од Ђердапа. Врабац сведочи да постоји читаво гробље тих незнаних јунака које је побила обалска стража суседне државе.

Тог, дакле, прохладног мајског јутра, кад су портири хтели да вратe Врапца са капије кући да се обрије и у фирму дође у складу са правилима службе, а инжењер Мацура га спасао понижења и позвао га да му помогне око вађења „свежег меса“, наш јунак није ни слутио какво га изненађење чека. Сишли су до обале и чакљом довукли леш. Мушкарац је био тежак преко сто килограма. Један инжењер и човек ситне грађе једва су га извукли на суво. Чак су хтели да одустану и сачекају појачање, али је Врабац, чудећи се притом сам себи, решено загазио у воду и лакше него да је остао на копну, уз помоћ друга Мацуре, избавио је окрвављени леш из муља и грања.

Кад су тело убијеног окренули на леђа, Врабац се скаменио. Ожиљак на левом образу, од увета до усне, несумњиво је идентификовао Румуна кога је наш јунак упознао давно, на вашару. Кроз главу му је истог часа пролетела слика кад му је тај исти човек, с групом својих пајташа, пред очима и претећи батинама, из руку истргао девојку коју је хтео да ожени. Несвесно, као што је Румун и њега пре више од петнаестак година миловао по глави док му се Циганин уносио у фацу, Врабац је гладио његову мокру косу и збуњен догађајем ћутао као заливен. Поглед му је дуго остао фиксиран на ранама од харпуна.

Кући је отишао право са гробља. Инжењер Мацура му је рекао, након што је чуо Врапчеву причу, да тај дан не мора да се враћа у хидроцентралу. Напоменуо је само да још једном сврати у полицију и да тачан опис усмрћеног, пошто се неко од фамилије може појавити и питати за леш.   

Почетак деведесетих година и распад Југославије за Врапца је био неочекиван и трауматичан. На славонско ратиште је отишао једног кишовитог новембарског јутра док се измаглица навлачила на Дунав као плишана рукавица на нежну женску руку. Киша је почела да пада јако, а његова мисао, док је аутобус са резервистима из Кладова пролазио недалеко од Голубачке тврђаве, била је усмерена само на једно – да преживи и врати се у топло породично гнездо.

На ратишту, где је радио као интендант, Врабац се задржао око три месеца. Барут скоро да није ни омирисао, а његова способност да се прилагоди условима, ма какви они били, омогућила му је да тих сто дана спорадичних борби проведе у дебелој заветрини, међу болничарима и куварима. Квалитетно се хранио, пио је умерено, запалио би понекад цигарету и уз причу са саборцима стрпљиво чекао да одслужи своје.

Највећу несрећу је доживео пред крај смене. Оно што је заувек понео у сећању било је донесено са испаљеном хрватском гранатом која је пала недалеко од њега. И разнела болнички санитет и покретну кухињу. Врабац је баш у том тренутку излазио из пољског клозета и, припит, закопчавао шлиц на панталонама. Пао је од детонације у блато и ухватио се шакама за главу. Почео је дубоко да дише како би савладао шок. А кад се мало сабрао, устао је и потрчао као мува без главе не обазирујући се на заповести старешина и вику остале војске. Желео је што пре да се домогне сигурног склоништа. Одахнуо је, скривен иза неког балвана, тек кад су Срби почели да одговарају непријатељу не штедећи муницију.

Хрватска граната је убила кувара с којим се Врабац највише зближио за време војевања. Обојица су били сличних година и имали су по сина и ћерку. Скоро сваки дан су причали о деци показујући чак и њихове фотографије које су понели на ратиште како би имали јачи мотив да преживе. За кувара изгледа тај мотив није био довољан. Врапцу се срећа осмехнула, али један део њега био је неповратно ишчупан неким невидљивим шрапнелом.

Кући се вратио као херој, а не као интендант. Бар су га тако дочекали. Својим пријатељима, колегама, а посебно жени је причао како му је смрт дисала за вратом сваки дан и како је изгубио најдражег саборца. Понекад би, посебно кад попије, умео да каже да је сваки рат бесмислен и да он то најбоље зна. Након тога би се, по правилу, заплакао.

Али приче са ратишта су убрзо, под притиском свакодневице, уступиле место неким сасвим новим темама. Земља је била под санкцијама и брзо је сиромашила. Средњи слој, коме је Врабац припадао, губио се и нестајао. Деца су расла, а плата у фирми представљала је ситан залогај за галопирајућу инфлацију. Врабац је морао под хитно да смисли како да његовим ближњим ништа не зафали од претходног живота. Додуше и није им ништа ни фалило, јер су му отац и браћа и даље уредно слали новац. Али како не би био сумњив околини, он се стратешки утапао у сивило нове српске стварности. 

Близина границе са Румунијом наметнула је многима само једно логично решење. Врабац је са својим пријатељем, након двадесет година, поново веслао чамцем по Дунаву. И шверцовао бензин.

Посао који су Врабац и Бели разрадили доносио им је велику зараду. У договору са румунским и бугарским партнерима, чији су бродови пловили левом обалом Дунава, двојица ортака би притерали свој чамац уз њихов танкер и истакали црно злато директно у корито пловила. На обалу би долазили окупани нафтом. Боље рекламе од те нису имали. Купци би одмах знали коме да се обрате за гориво. Из чамца су нафту затим претакали у металну бурад од двеста литара и складиштили у близини Врапчеве куће.

„У почетку је била мука, јер су нам Румуни и Бугари ваљали кварну робу. Упалиш ауто и упропастиш мотор. Али од нечега се морало почети“, објашњава ми Врабац. „Мало по мало изградили смо поверење и гориво је било све квалитетније. Бизнис смо проширили касније и на читаву Србију. Шта да ти кажем колико је посао био уносан кад сам у селу надомак Ариља једном газди дао буре нафте за буре квалитетне домаће ракије.“

Веза са Румунима се Врапцу вишеструко исплатила. Ствари су се у међувремену преокренуле, па су Срби били у диктатури, а северноисточна браћа на путу прогреса. Али за сналажљиве људе друштвено уређење никад није представљало проблем да се склопи добар бизнис.

Кад су били вашари, Врабац је долазио са мобилном тезгом и продавао играчке, од барбика до пиштоља на воду па све до бижутерије. Ту робу је набављао такође у Румунији.

Једног дана се задесио у Турну-Северину и купујући „на велико“ угледао је у магацину, на столу пословође, лицидерско срце. Хтео је да узме неколико комада, али му је шеф објаснио да ту робу немају у понуди. Шеф га је, видећи ваљда његову тужну фацу, упутио на жену, која станује недалеко од магацина, и која прави ту вашарску атракцију. Врабац је без двоумљења узео адресу и отишао из магацина опијен неком непознатом срећом.

Позвонио је на врата с узбуђењем. И заиста, оно није изостало кад му је девојка отворила врата… Била је копија она цуре коју је упознао на вашару пре двадесет година. Нем попут рибе, нетремице је гледао у њу, да би после њеног подизања обрва и упитног погледа једва проговорио:

„Нимало се ниси променила?“

„Мама“, викнула је девојка равнодушно. „Тражи те неки плишани тип.“

Сели су у дневну собу. Ћерка се изгубила у међувремену остављајући мајку са „познаником из Србије.“

„Нисам знао да правиш лицидерска срца“, рекао је Врабац срчући кафу.

„Хонорарни посао“, одговорила је она хладно.

Још је држећа, помислио је Врабац. Штета што нисам био храбрији кад је требало.

„Купићу ти сву робу“, рекао је самоуверено.

Она је ћутала.

„Имаш велику ћерку“, проговорио је Врабац кад је тишина постала неподношљива.

„Имам.“

„Чиме ти се бави муж?“

„Мужа немам“, одговорила је брзо.

„Али твоја ћерка мора имати оца.“

„Румун из суседног села. Онај са вашара што је имао ожиљак од увета до усне.“

„И где је сад тај човек?“ питао је Врабац изненађено.

„Последњи пут сам га видела кад ме је силовао.“

Пракса да купује лицидерска срца се код Врапца наставила и касније. Редовно је посећивао Јовану (тако се та жена звала) и често јој остављао више новца него што је пазарио. На вашарима је мало ко куповао тај старински украс, јер су деци много занимљивији били пиштољи на воду или лутке, али Врабац није одустајао. Чинило се да тим потезом подмићује своју савест, па му је тезга била крцата застарелом робом. Чак су га и колеге шверцери из зезања прозвали Лицидерско Срце. Или просто Срце.

Трговина је Врапца зближила са Јованом. Рођена жена му је већ помало досадила тако да је користећи сваку прилику наш јунак одлазио у Северин. А кад је Јовани ћерка почела да студира у Темишвару, Врабац је у њену кућу улазио као у своју. Врата је отварао малтене ногом. Чак је искрено осећао да има две складне породице, једну у Румунији, другу у Србији, и ништа лоше није видео у томе.

Али до првог сексуалног односа са Јованом требало је да прође скоро годину дана. Она се често изговарала да се не осећа добро кад треба да легне у кревет с мушкарцем. То је објаснила као трауму коју је навукла због силовања.

„Видиш ли ти, мила, колико сам ја ситан“, цвркутао је он. „Нећеш ме ни осетити.“

Јована се насмејала. Аргументација и шарм „плишаног типа“ су уродили плодом, тако да је жена пристала на понуђену нежност.

Август се ближио крају. Мирисало је на јесен.

Кад се то вече Врабац вратио кући у Кладово носећи у углу усана осмех, а у души чудан осећај топлине због задовољства које је доживео у кревету са ватреном женом, није ни слутио да је са собом понео и вирус ХИВ-а.

„Знаш како ти је било у диктатури – идеална слика се није смела кварити. У друштву нису смели да постоје сиромашни, умоболни, малоумни, лопови, педери или сидаши. То се све прикривало, а за највећи проблем проглашавани су уметници који нису радили за државну безбедност“, рекао ми је Врабац помало љутито.

Западним Балканом су прохујали ратови, Србији су скинуте санкције, десиле су се демократске промене, убијен је Зоран Ђинђић, Слободан Милошевић је умро у Хагу. Наши спортисти су харали светом и кући су им приређивани спектакуларни дочеци. Врабац је и даље водио двоструки живот не слутећи ништа о вирусу који му се притајио у телу. Све до једног јутра.

Из кревета је устао видно малаксао. Мислио је да му је пао притисак. Отишао је у кухињу и скувао дуплу кафу. Али кад је узео шољу у руке, оне су почеле да му се тресу као да је целу ноћ провео у хладној води. Облио га је зној. Покушао је да устане са столице, али су му ноге отказале. Пао је на под као сноп.

У болници је Врабац примио инфузију. Мало се повратио, али није био још довољно способан да оде кући. Доктор му је саветовао да остане у болници док му не ураде комплетан преглед. Уплашен и збуњен, само је климнуо главом. Жени је на растанку рекао да му у фирми отвори боловање.

„Ако буде каквих проблема, само се јави инжењеру Мацури“, рекао јој је на растанку.

„Неће бити проблема“, храбрила га је супруга, „само се ти што пре опорави.“

Проблема је, међутим, било већ у самом почетку. Лекари уопште нису посумњали да је Врабац заражен ХИВ-ом. Претпоставили су да је пацијент болестан од рака. Скоро два месеца су га лечили погрешно, што је његово здравствено стање додатно погоршало. Видећи да нема вајде од провинцијске медицине, зовнуо је жену да га под хитно вади из болнице.

„Идем код приватних лекара у Београд“, рекао је. „Бели ће ме возити. Ти ми само спреми чист веш и пиџаму.“

Кад су се двојица пријатеља довезла близу Сребреног језера, Врабац је мобилним телефоном позвао Јовану.

„Болестан сам. Идем у Београд на лечење. Једно време се нећемо виђати“, прошапутао је полуплачљивим гласом.

„Што не кажеш да сам ти досадила?“ одговорила је Јована.

„Ниси у праву, знаш колико те волим. Али озбиљно сам болестан.“

„Кад ћеш се вратити?“

„Надам се што пре.“

„Доћи ћеш у Северин?“

„То ми је прво на памети “, одговорио је сетно. После поздрава прекинуо је везу.

Бели је ћутао и возио. Знао је за тајну свог пријатеља и није ни помишљао да га кори или саветује. Желео је само да му пајташ, с којим је толико добра и зла поделио што пре оздрави како би опет могли да пију вино и праве паре.

Ни приватни лекари Врапцу нису погодили дијагнозу. Али хтели су да га „отворе“ како би му узели новац. Слично аутомеханичарима кад им дође неискусан возач – ауто му поправљају сатима, а потребно је само заменити свећице. Код Врапца су, наводно, нашли тумор на плућима. Операција га је коштала петсто евра.

Кад му је жена дошла у посету, тихо јој је рекао да му помогне да се спакује.

„Зашто?“, зачудила се.

„Овде је све го лудак. Убиће ме на правди Бога.“

„Па где ћемо?“

„На ВМА“, одговорио је. „Бели ми је нашао везу. Примиће нас доктор Глигић лично.“

Након рутинског прегледа искусни доктор, који је своје знање пекао у Русији, одмах је посумњао од чега би Врабац могао да болује. Дао је да се пацијенту уради комплетна анализа крви и већ су први резултати показали да је Врабац заражен вирусом ХИВ-а.

„Даћу вам упут за Клинику“, одговорио је доктор Глигић. „Тамо ћете се лечити убудуће.“

Доктор је након добијања резултата инсистирао и да Врапчева супруга уради тест. Она је пристала и показало се да је негативна.

„Била је то срећа у несрећи“, рекао ми је Врабац. „Знаш, ми смо заостао крај. Да је она мене преварила, вероватно бих је убио. Овако, покуњен и бедан, молио сам је да ми опрости неверство, што је она и урадила. Али се љутила и свакако да је имала право. Највише ме је заболело кад ми је рекла да сам осрамотио породицу и да сам направио проблем сину и ћерки, које ће сви у граду знати као децу сидаша.“

Са Врапцем сам се дружио скоро пола године. Волео сам да причам са њим, јер је био човек великог искуства и несреће. Борац од кога сам много тога научио.

„Тачно је да се отров чува у малим бочицама“, рекао ми је једном, „али се у њима чува и парфем, је л’ да?“

„Па неће ваљда у кацама“, одговорио сам му.

Утисак који сам стекао током наших исцрпних разговора увек се сводио на то да му је баш тешко што је „направио ту кобну грешку и заразио се ХИВ-ом“.

„Да сам био неки швалер, па да не жалим. Него ми се о главу обило то што сам исправљао криве Дрине.“

„Чујеш ли се још са Јованом?“

„Не“, рекао је брзо. „Чули смо се само једном од када сам сазнао да ме је заразила. Имао сам осећај, док смо причали, да она није ни свесна да има вирус. Знаш, то је тако било у Румунији. Та земља је врвела од сидаша док деведесетих година нису дошли енглески лекари и волонтери и помогли им да стану на ноге. Само заражене деце имају близу двадесет хиљада.“

„Жена ти је опростила превару. Да ли би ти лакше било да се развела од тебе?“

„Искрено, не бих волео да ме је напустила. И много ми је ње жао. Стално јој говорим да имам мотив да живим само због ње. Деца су већ велика и извео сам их на прави пут. А шта ће она сама. Другачије је кад је мушкарац у кући. Треба донети новац, спремити огрев, дочекати госте за славу.“

„Видим да ти недостаје кућа.“

„Много. Посебно мир провинције. Кад си млад, волиш све да видиш, да се муваш и зујиш. Раде те хормони и трчиш у гужву и метеж, у велеграде. Кад уђеш у моје године, битан ти је само мир. И породична срећа.“

„Ти је имаш?“

„Ваљда. Али бих волео да поживим још десетак година да у њој потпуно уживам. Проблем ми је само да нико у мом граду не сазна да имам ХИВ, јер онда све може да пукне као балон од сапунице. Кад ме је доктор прошлог викенда пустио кући, дошао сам по мраку и све време сам се плашио да не сретнем неког познатог. Осећао сам се као лопов. Сутрадан ми је већ било лакше, али сам морао да лажем пријатеље да болујем од тумора на мозгу. Они срећни што ме виде, хоће да ми олакшају муку и већ праве планове како ћемо заједно, кад се излечим, ићи на роштиљ, рекреацију или да циркамо вино. А кад бих им рекао да имам ХИВ, разбежали би се ко да сам их појурио говњивом мотком. И са пристојне дистанце би чекали кад ћу да се осушим, као у цртаном филму.“

„Можда би требало да их упознаш са Жутим Ластом. Целу причу би другачије скапирали кад би видели како један бескућник и алкос, који је још и заражен вирусом, из године у годину постаје све јачи и лепши.“

Врабац ми је упутио поглед у коме сам могао да наслутим благи прекор. Очигледно се није слагао са мојом теоријом.

„Најгоре је кад ниси ни луд ни паметан. Да си бар луд, па ником ништа. А овако, као Ласта, ниси ни тамо ни овамо.“ 

0 Comments

    Leave a Reply

    XHTML: You can use these tags: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>