Кутије солидарности

Одувек гајим посебну љубав према старима. Нема ми ништа лепше од посматрања ситних очију, окружених још ситнијим безбројним борама. Баке, са очуваним меснатим обрачшићима, иако избораним, као наратори из руских бајки. Боја очију неодређена, а очи бљеште. Неком посебношћу, топлином, порукама. А поруке често једноставне, оне обичне које говоре много. Говоре све. Само ако има неко да их чује.

Знам да је та љубав великим делом потекла из љубави према мојој баки коју често помињем кроз своје статусе и текстове, али и у свакодневним ситуацијама. Моја бака Анка, због чије доброте и лица сам често размишљала зашто ми нису одузели једно слово имена, живела је скромно и ширила је љубав. Много сам је волела. И то је једина особа чији мирис половера, површину дланова и глас могу увек да призовем веома живо. А и о томе сам већ говорила…

Када је ње нестало, љубав према старима се некако приширила на све друге ситне очи и дивне образе… Тако се створила и емпатија која често изазове сузе. Ако је неко стар, а притом немоћан, сиромашан, болестан или веома усамљен, распаднем се лако на комадиће.

Ово што данас пишем не би требало да буде исповест, већ друштвено ангажовани текст. Али, када почнем да пишем или говорим о овоме, лако склизнем у сећања и не одупирем се лако ономе што та сећања изазову.

Нешто ме је потпуно срозало пре неколико дана. У маркету, купујући намирнице, застала сам код рафа са сухомеснатим производима. Крај мене је била бака. Сићушна жена, у црнини. По мојој претпоставци, око осамдесет година. Мршава, бледог лица, али сва некако  усправна, уредна, чисте коже и одеће. Била је збуњена и неодлучна. Стајала је испред рафа са паштетама. И онда је кренула агонија. Најпре је узела паштету од двадесет седам динара, загледала је, па вратила. Онда је узела у руке паштету од тридесет и нешто динара, гледала, па вратила. Опет узима ону јефтинију, пипа се по џеповима, одлучује се за њу. Онда се окреће према фрижидеру. Узима најмању кесицу кечапа и сабира цену паштете са том ценом. Опет опипава џеп. Усне јој лагано подрхтавају и неколико тренутака размишља, а онда враћа на место кесицу кечапа. У сувој руци остаје само она јефтинија паштета- ко зна каква и ко зна од чега…

На моменте сам размишљала да јој се обратим, некао ступим у разговор, покушам да помогнем. Али, осетљиве су то теме и чудне ситуације. Пролазило ми кроз главу да одем тамо на касу и оставим петсто динара за њу. Опет нисам знала шта ме очекује, како ће реаговати и касирка и бака. Била сам и ја неодлучна, као и она пред паштетом. А није она била само неодлучна и збуњена. Она није имала новца. Веома добро препознајем такве сцене.

Из ћошка сам гледала и даље. Платила је своју паштетицу кованим новцем, уљудно се захвалила и отишла. Све ме заболело. Нисам се цео дан ослободила тог мучног осећаја. Ишла сам дотле да размишљам на какав  ли ће хлеб намазати ону паштету. Или, шта ће сутра, ако је данас изручила све?

Невероватно некад изгледа да тога има око нас. Да има оних који су већи део дана гладни. Не види човек ништа кад му је добро. Не примећује, не мисли, јури.

Размишљала сам како помоћи. Ако је могуће. А мора бити могуће. Видела сам на интернету по неким градовима да су у продавницама власници ставили кутије солидарности. Ту се не убацује новац, већ храна. Одеш, купиш шта ти треба, остане ти тридесет динара, ти купиш једну супу и спустиш у кутију. И тако се скупи нешто намирница за оне који немају. Дођу, узму. Не питају, само узму. И то се стави у неки део који није изложен стотинама погледа. Јер, некад срамота надвлада глад. Видим по коментарима да су неки писали о злоупотреби тога. Ако пише бесплатна храна- узимаће ко стигне. Ја нешто ипак не верујем или не желим да верујем у то. Ако ће се неко ко има довољно обогатити од једне кесе тестенине или кило воћа- нека и узме. Мислим да ће кутија ипак бити увек изнова пуна.

Знам да је можда моја реч невидљива и безначајна. Али, ја бих ипак апеловала на варошке власнике продавница- ПОСТАВИТЕ КУТИЈЕ СОЛИДАРНОСТИ. Могуће да их негде већ има, а да нисам упућена (то би било добро). Дакле, не кутије за новац, већ за храну. Бесплатну храну коју ће донирати купци којима некад сто динара не значи ништа, а некоме је можда целодневни оброк.

Да сад причам о самилости, емпатији, бризи о ближњима, комшијама и обесправљенима- беспотребно је и сувишно. Нико од нас није толико зао да не зна шта то значи. Али, само фали мало, веома мало од сваког од нас да се слика поправи…

Ону баку више нисам сретала. Надам се да је добро. Ако ништа, надам се да има нешто топло данас за ручак. И да има с ким да проговори коју.

0 Comments

    Leave a Reply

    XHTML: You can use these tags: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>