Фламингос

Испред мене је стајао Фламингос! Сидаш, педер и убица. Уметничко име му је Северина. Сам га је себи дао. Лик се наслонио на врата Трпезарије и посматрао ме пажљиво. Док ме је скенирао, нисам знао све оно што сам рекао о њему у другој реченици. То сам сазнао мало касније кад је пожелео да ме шокира својом „животном причом“. А прво што ме је питао било је:

„Јеси ти у некој секти?!“

„Нисам.“

„Шта онда радиш овде?“

„Волонтирам.“

„Смараш људе.“

„Рецимо. Али главни ми је посао да помогнем некоме коме је помоћ потребна.“

„Као што рекох, смараш људе.“

„Ако то тако схваташ, онда у реду.“

„Мене не би успео да смориш“, рекао је самоуверено. Онда је скупио зенице у иритирајући поглед и упитао ме:

„Шта мислиш које сам годиште?“

Не знам зашто, али одмах сам се сетио филма Права љубав у коме Кристофер Вокен након неке веселе и шаљиве приче хладнокрвно пуца у Дениса Хопера. И говори реченицу коју је у мом друштву дуго егзистирала као интерна фора. Та реченица, чији је аутор Квентин Тарантино, дословно гласи: „Нисам убио никог од 1984-е“.

„Ти си хиљаду девесто осамдесет четврто“, рекао сам.

„Јао јесте. Откуд знаш!“

„Интуитивно.“

У мислима су ми већ пролетали последњи кадрови сцене у којој ја пуцам у Фламингоса. Тако углавном реагујем, бар на психичком нивоу, кад ми судбина подари сусрет с контроверзним типовима руралног педигреа. Али обично избројим до десет.

„Хајде да ти нешто покажем“, рекао ми је и пошао према својој соби. „Надам се да можеш да ми помогнеш!“

„У чему је проблем?“

„Немам здравствену књижицу.“

У собу бр. 1, где је био смештен са једним момком из Војводине, Фламингос је ушао широко отварајући врата. Изгледа да је био рођен за спектакл. Поздравио сам се с младићем који је лежао на кревету и дремао. Знао сам га из ранијих посета Клиници. Био је низак, плав, стар око тридесет година. Веома пријатан и добронамеран. Такође педер… Фламингос је сео на свој кревет и позвао ме да дођем до њега. Затим је из наткасне извадио фасциклу.

„Зашто стојиш?“ питао ме је листајући неку папирологију.

Сео сам у дно његовог кревета.

„Какве проблеме имаш с књижицом?“ рекао сам.

„Води се на Суботицу, а хтео бих да је пребацим на Београд. Али о томе ћемо касније. Прочитај прво ово“, објаснио је и у руке ми гурнуо два листа папира, формата А4, откуцана густо. На првом листу, у заглављу, стајало је име суда, а испод тога великим масним словима „ПРЕСУДА“.

„Читај“, викнуо је.

Текст, који сам летимично прелазио погледом покушавајући да схватим о чему је реч, био је написан формалним и досадним језиком правосуђа. Обиловао је подацима и непознатим именима. Ипак сам некако из свега успео да сазнам да је Фламингос био осуђен на казну затвора од шеснаест месеци јер је убио човека. Да, тако сам сазнао да је убица.

„Ко је покојник?“ питао сам га.

„Мој бивши дечко!“ одговорио је. Тако сам сазнао да је педер. Чим се лечио на Клиници знао сам да је инфициран вирусом ХИВ-а.

„Због чега си овде?“ поставио сам му следеће питање. Сам себи сам зазвучао протоколарно.

„Јер имам ХИВ.“

„Овде су сви зато што имају ХИВ“, рекао сам хладно.

„И ти?!“

„Ја не.“

„Па да, ти си волонтер“, рекао је иронично. Док сам и даље бленуо у текст његове пресуде, Фламингос је наставио: „Хтео сам да смршам.“

Погледах га равнодушно.

„И онда ми је пао имунитет.“

„Зашто си хтео да смршаш?“

„Угојио сам се у затвору к’о крме.“

„И коју дијету си изабрао? Једеш све сем кивија!“ покушах да се нашалим. И схватих да сам то урадио веома невешто.

„Ма не! Ако хоћеш да смршаш, мораш бити само на цигаретама и кафи. То ти је једина храна.“

„Ништа физичка активност, џогинг, вежбе, лист зелене салате…“

„Смара.“

Дечко, схватио сам, има промају у глави. У мислима сам већ правио кратку рекапитулацију свог новог познанства. Дакле, особа заражена вирусом ХИВ-а, што је најбенигније, затим педер, па убица и на крају лудак. Све то упаковано у младића од двадесет и осам година старости. И још покушава да ме шокира. Можда је најстрашније од свега тога то што му је уметничко име везано за хрватску поп диву. Некако ми је то изгледало као светогрђе. Не знам зашто. Можда због женствености која је красила поменуту звезду. Знао сам једног лика, који је по животном стилу личио на Северину, али је био ветеран. Рецимо, његово уметничко име, Стоја, уопште ми није сметало. Познатог београдског трансвестита Санелу увек сам ословљавао његовим правим именом, јер се у време нашег познанства распадао. И нимало није личио на жену из филмова Марбл ес или Лепа села лепо горе. Мршав, глув, необријан, с дугом косом и погледом који се с времена на време губи, више ми је изгледао као неки јуродиви монах из мисирске пустиње него као неко ко би могао да се зове Санела.

Када сам прочитао текст пресуде, упутио сам Фламингосу још један равнодушан поглед.

„Нисам крив, маме ми.“

„Верујем ти.“

„Хоћеш да ти испричам како се десио поменути инцидент?“

„Ајде.“

„Мој бојфренд и ја враћали смо се кући с викенда. Били смо у Шумадији, у неком селу надомак Крагујевца. Пуно смо попили жестине тог дана па смо се жестоко и посвађали на аутобуској станици. Педерска посла, да ти сад не објашњавам детаље. Ја сам ушао у бус, а он ме је, да ми ваљда још нешто појасни, повукао за ранац. Окренуо сам се и ударио га ногом. Тип је пао и звизнуо главом о плочник. Ранама је подлегао у болници.“

„Океј“, рекао сам мирно.

„Знаш, фурао сам балетанке и оклизао сам се кад ме је цимнуо с леђа. Страхујући за своју егзистенцију ударио сам га у афекту.“

„Океј“, поновио сам још мирније. Фламингос ме је погледао као да сам тотални идиот. Вероватно се чудио што ме нимало нису импресионирале његове балетанке.

„Колико је покојник имао година?“ питао сам ни сам не знајући зашто ми је то толико битно. Мој глас је звучао као глас брижног свештеника која изјављује саучешће ожалошћеном члану породице. А у суштини сам га провоцирао.

„Преко педесет!“

У соби је завладала тишина.

„Без старца нема ударца“, рекао је врцаво. Мислио сам да опет кажем једно тупо „океј“, али сам схватио да нема потребе да се такмичим с Фламингосом ко је од нас двојице опиченији.

„Мислим, мени године уопште нису важне“, додао је.

„Океј“, рекао сам механички.

Међутим, без обзира на сву театралност и апсурд, прича мушке Северине нимало није наивна. Одрастао је у дому за незбринуту децу у Звечанској. Кад је имао четири године, усвојила га је једна хранитељска породица из Ниша. О својим старатељима ништа добро није рекао. Али ни зло. Као да је тај период живота просто вишак у његовој биографији. С петнаест година, после завршеног осмог разреда, сео је у воз и запуцао за Београд. Без поздрава. И почео своју уличну каријеру. Нисам сасвим сигуран како је преживљавао без игде икога, али сам одраније знао да је судбина типовима као што су Стоја или Северина наменила три избора: крађу, проституцију или да буду спозноруше неком богатом и матором педеру. Изгледа да је Фламингос највише био склон овој другој варијанти, јер кад сам му рекао да наша волонтерска организација нема новац да му помогне, већ да је подршка само административна или духовна, он је уз уздах, театралан и дубок, побројао сва кључна места у Београду где се одвија куповина тела. Он је на тим пијацама перверзије био само роба која мора што боље да се аранжира и изложи. И сачека неког мрачног купца… Али мислим да ме је фолирао. И да је већ давно сазрео за спонзорске уговоре. Јер је, како ми рече, већ становао код једног „лекара и врхунског интелектуалца“, кога је, гле чуда, упознао у затвору.

Тај доца је био осуђен због завођења малолетника. Наводно, гледао је порниће с момком који је имао свега седамнаест година. Ко је ту кога и како откуцао, због чега и са којим доказима и циљем, није ме пуно интересовало. Већ сам раније знао за случај који се десио између Цице Ванилице и Пингвина, тако да нисам имао слуха да ми Фламингос исприча још једну топлу људску причу у којој је добронамерни и перверзни београдски господин испао жртва безобразног клинца. А коме се као утеха и видар рана, после затворске казне, нашао нико други до мушка Северина, та Мајка Тереза двадесет првог века. Више ме је занимало како је нови пацијент проводио дане у затвору. 

„У затвору је најгоре бити педофил. Онда ти сви дишу за вратом. Знам једног лика кога је цимер терао да пије милкшејк.“

„Милкшеј?“

„Измет помешан с мокраћом.“

Признајем, Фламингос је тек тада успео да ме шокира.

„Наравно, може и само мокраћа или само говно“, наставио је.

„Претпоставио сам“. Кад сам скупио довољно снаге, поставио сам му следеће питање: „А како сте пролазили ви педери?!“

„Као на телевизији.“

Шта ли му то значи, помислио сам.

„Све зависи од тога како се поставиш“, рекао је двосмислено. „Тамничарски дани су ми почели иживљавањем службених органа и трајали су све док нисам показао потребни степен лудила.“

„Шта си урадио?“

„Набавио сам перику, обукао танге и одиграо стриптиз у ћелији пред командиром смене. Од тада ме више нико није тукао.“

„Чак ни остали затвореници?“

„Нас педере обично сместе у неку мирнију собу да нас не би малтретирали набилдовани маргиналци, ситни лопови или навијачи. Тај полусвет. Међутим, за мене није било зиме, пошто ме нису гледали само као девојчицу већ и као убицу. А убице се у затворима поштују. Убице и дилери.“

„Закон јачег?“

„Ти грубијани у ЦЗ-у живе као код куће. Сваки дан новине, храна из кантине, нес кафа, вероватно имају и дил за курве.“

Сетио сам се тада једне репортаже из америчког затвора који је био подељен на три блока. Словима на А, Б и Ц. У блоку А су били затвореници осуђени на доживотну робију. Или на сто педесет доживотних. У блоку Б су били разблажени кримоси, али ништа мање опасни. У Ц је био отпад. Нешто налик Платоновој идеалној држави. У прва два блока белци су се дружили само с белцима, црнци с црнцима, Мексиканци с Мексиканцима… Белци су обавезно били нацисти и свуда су по телу имали тетоваже с кукастим крстовима. Наравно, смисао свега је био тај да се зна ко сме да дилује дрогу. И да босови уредно сарађују без обзира на боју коже. Међутим, ако се појави кртица, који дојавама раскринка канале и везе својих шефова, њега стављају у програм заштићених сведока с могућношћу да изађе вани као човек који заслужује да му се врати грађанско достојанство. Такви људи су у микрокосмосу тамнице били „отпад“. И трунули су у блоку Ц. Допало ми се то што међу њима није било тензије због боје коже. Издајице, били бели, црни или Мексиканци, заједно су играли баскет, а све што им је остало од мачизма била је мрежица на кошу направљена од ланаца. Фламингос је дакле био део отпада, али, пошто је означен и као човек коме није страно да убије, уживао је неку врсту поштовања. Као рецимо што ће уживати бивши хрватски премијер Санадер, који је баш тог дана, кад сам упознао Фламингоса, заглавио десет година мардеља у Реметинцу. У соби од петнаест квадрата са још седам људи. Бивши премијер, а лопов. Налик Фламингосу који је педер, а убица.

Плашио сам се, ни сам не знам због чега, да Санадера не малтретирају затвореници. Да не чисти туђа говна или не дао Бог – пије милкшејк. Био би то исувише баналан крај за једног моћника који је у суседној држави ведрио и облачио. И кога су за доба власти пратиле одане сенке улизица и полтрона, да би на крају спао само на једног или двојицу пријатеља из детињства. Разлог за страх се још више повећао кад ми је Фламингос рекао да у затвору највише страдају педофили. У питању је пука асоцијација! Мислио сам често о премијеровом бегу из Хрватске у Аустрију и на сцену, док га нису ухапсили тамошњи полицајци, како по аутопуту у сред зиме, очајан и замишљен, кривуда својом лимузином без идеје где ће и шта ће, налик Хамберту Хамберту или како се већ звао онај професор-педофил из Лолите, (Џероми Ајронс у римејку) кога полиција такође хапси, крајње погубљеног, на неком америчком друму. Или је можда веза дубља од пуке асоцијаце: човек на власти који поткрада свој народ, а чије је поверење претходно задобио, не разликује се пуно од педофила. Јер овај други на скоро исти начин злоупотребљава поверење деце за своје болесне склоности.

Углавном, мислио сам на бившег хрватског премијера док ми је Фламингос објашњавао како је прао веш и постељину у кофи, које је књиге читао и с ким је проводио време док је робијао. Испоставило се да се највише дружио баш с тим ликом, маторим лекаром, који је осуђен за завођење малолетника. Нисам био толико радознао да га упитам да ли је Казанова пио милкшејк, али сам сазнао какав је био начин комуникације између Фламингоса и тог доктора. У току нашег разговора, и секунд пре него што ће у собу бр. 1 ући мој колега Мирослав (био је у посети другим корисницима), мом саговорнику је зазвонио телефон.

„Ћаоооооооо, доооЦооо“, рекао је Фламингос налик сеоској девојчури. И гласом сопрана додао умиљавајући се: „Јавићу ти се касније. Тренутно се исповедам неким волонтерима.“

Када је завршио разговор преко телефона и пошто сам му обећао да ћу видети с координаторком А.Б.К. да ли она може, захваљујући свом утицају, везама или правним регулама, да му обезбеди здравствену књижицу, био сам прилично уморан. Тупо сам посматрао како Фламингос нападно жваће жваку и покушава, причајући своју животну причу, да шокира и Мирослава. Мирослава који је прошао обуке за рад са најтежим наркоманима. Мирослава, који има теорију да је цела Западна Европа, у духовном смислу, једна Велика Пензија. Мирослава, који је био искусан као Старац Фочо од стотину љета.

Када сам изашао са Клинике, почео сам, инициран појавом новог корисника, да размишљам о особама у чијој крви је пливао озлоглашени вирус ХИВ-а и које сам добро знао. Интимно сам осећао да ми се после шест година волонтирања полако ближи крај каријере и да је ред да на моје место дође неко млађи. Неко кога би Северинина прича шокирала. Пред очима су ми, док сам се пео уз Булевар ослобођења, искрсавале слике људи с којима сам се дружио. Неки су ми били драги, неки одбојни, неки збуњени, неки симпатични. У суштини, нимало различити.

Упознао сам једну девојчицу од девет година која је из фазе инфекције вирусом прешла у стадијум АИДС-а. Нас двоје смо на једном дружењу волонтера и корисника седели на степеништу и јели пастрмку. Учио сам је како да избегава кости.

„Волела бих да си ми отац“, рекла је.

„Зашто?“ питао сам изненађен.

„Много си леп!“ одговорила је.

Све сам, само не леп, мислио сам да кажем. Али нисам могао да говорим.

Упознао сам једног кримоса кога је полиција доводила из ЦЗ-а да прими терапију. И који ми је, везан лисицама за кревет (дежурни полицајац је спавао и хркао на столици близу нас), испричао како су га депортовали из Данске, јер је тамошњој краљици украо колекцију гоблена из замка у провинцији. Драг ми је био један просветни радник у пензији који је на Клинику донео дипломе, свеске и хербаријуме бивших ђака и који је, погубљен као Краљ Лир у Куросавиној режији, стално понављао да живи „у великој кући са пространим двориштем пуним цвећа“. Дружио сам се с пензионисаним радником Државне безбедности. Звао се Црни, како би другачије. Црни се с босанског ратишта вратио као ХИВ позитивна особа и четник, а у младости је за потребе УДБЕ био члан тројке задужене за ликвидирање емиграната у дијаспори. Знао сам многе звезде домаће порно продукције, чије филмове из принципа нисам хтео да гледам како ми не би помутили слику о тим људима који су у свет перверзије долазили са маргине и дна егзистенције, носећи са собом трауме пијаних очева, лудих мајки или фараонску атмосферу хранитељских породица. Волео сам да попричам и са једним времешним дедом, најобичнијим српским сељаком који је радо говорио о пољопривреди терминологијом деветнаестог века и чијим је жилама текла крв инфицирана вирусом ХИВ-а добијеног у хомосексуалној вези. Чуо сам како једног другог сељака, само нешто млађег и урбанијег, пита: „Јеси ли шта скоро?“ и кад му овај шапне на уво да вероватно јесте, у исповедном тону деда изусти, притиснут традиционалним браком: „Ни мање штете, ни веће муке“.

„Због тога сам се ја развео на време“, одговорио му је тај млађи пољопривредник. И педер.

Заиста, упознао сам плејаду ликова од којих је већина нормална. Људи топли, срдачни, заокупљени својим послом и бригама, разговарају о политици, терапијама, летовању, деци, кризи, стигматизацији. Ови горе набројани су померени и има их врло мало. И Фламингос би могао да буде део те екипе да није најобичнији аматер. Описујем га чисто због рекламе. Јер, како боље увести људе у причу о ХИВ позитивним особама него преко једног педера и убице који покушава да смрша конзумирајући само кафу и цигарете. И што је најважније, сам је себи дао надимак Северина.

0 Comments

    Leave a Reply

    XHTML: You can use these tags: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>