Жртва

за Љиљу М.

Тања и Игор су се упознали у Студентском дому „Пенезић“ док су задуживали постељину у магацину трећег блока код госпође Бранке. Бранка је Тањи ставила у наручје све што је требало (два ћебета, два чаршафа, јастучницу и јастук), девојка се неспретно окренула, у намери да ослободи место следећем у реду, а следећи у реду је био Игор, испао јој је јастук, и он га је ухватио пре него што је додирнуо под. Прљави под.

„Хвала“, рекла је.

„Нема на чему?“ одговорио је.

Тога истог дана, њих двоје су се видели у мензи, читаоници и градском превозу. И уредно се поздрављали. А смували су се на коцкицама испред дома већ следеће недеље. Био је топли октобарски дан, михољско лето, бруцоши су се организовали за пиво, неко је некога ту знао па су се и Тања и Игор, сасвим случајно, нашли у истом друштву. Сели су једно поред другог, разменили погледе и почели да разговарају.  Није им требало пуно да схвате да су сродне душе.

„Како је било одрастати у Шапцу?“ питао је Игор Тању.

„Како је било одрастати у Зрењанину?“ питала је Тања Игора.

Или:

„Зашто си уписала медицину?“ питао је Игор Тању.

„Зашто си уписао грађевину?“ питала је Тања Игора.

Игор је пажљиво слушао Тањине одговоре. Тања је исто тако пажљиво саслушала шта је Игор говорио.

Кад је момак те вечери испратио девојку до њеног блока, знао је да се нама шта чекати. Топло су се загрлили на степеницама, испред улаза, и пољубили. А чим је свануло, њих двоје су пили кафу на тераси, близу њене собе и уживали у прозирном београдском јутру.

Следеће године договорили су се да живе заједно. Спојили су своја места, кад се ланац расподеле у студентском дому затворио и скрасили су се у другом блоку дома, на приземљу. 

Њихов привремени смештај одисао је породичном атмосфером. И за разлику од осталих студентских соба које су углавном биле буваре, уређен је био као апотека. Имали су мини шпорет, фрижидер, пеглу, музички стуб, посуђе…

„Немају још само кацу за купус“, духовито је приметио Горан Челебић.

Студентски дом “Пенезић”

У читаоници, Тања и Игор су имали и два уредно заузета места у трећем боксу од врата. И наравно устаљени ритам рада, забаве и одмора. С друге стране, нису били нешто претерано дружељубиви. Али увек крајње љубазни, добронамерни и коректни.

Њихова блискост била је и нека врста јавног добра. Студенти су их узимали за пример срећног и лепог пара. И што је још битније, они су то заиста и били, без намере да у то некога убеђују.

Распусте се такође проводили заједно. Прво на мору. А затим десетак дана код њега у Зрењанину и исто толико у Шапцу код њених. Тању би кад дође у Зрењанин, већ звали снајка. Игора у тазбини – зете. Родитељи, и једни и други, били су задовољни избором своје деце. Тањина мајка је Игору купила свилену кошуљу, шетланд џемпер и спенсерице. Игоров отац је Тањи поклонио Толстојев „Рат и мир“, све плоче „Битлса“ и бицикл. Њиховим родитељима се указала и прилика за упознавање. Имали су толико тога заједничког. И та чињеница их је несумњиво радовала и зближавала. Неспоразум је настао само кад се очеви нису могли, после ручка у Скадарлији, да договоре ко ће да плати цех. И још нешто у вези фудбала.

Већ виђени као муж и жена, Игор и Тања су неколико пута имали озбиљне разговоре о плановима за будућност. Где ће да живе, да ли ће то зависити од посла, да ли је боље да купе плац и праве кућу или да узму кредит за стан… Неретко су причали и о деци.

„Двоје“, рекла би Тања. „Син и ћерка.“

„Десеторо“, рекао би Игор. „Ал нек буде нерешено.“

„Да није много?“ питала је Тања.

„Деце никад доста“, мудровао је Игор. „Па једно да буде лекар као ти, друго грађевинац као ја, плус сликар и балерина и касирка и камионџија и судија и шнајдерка и лопов и зубарка и политичар и бабасера…“

„Човек би се уморио толикој деци да да и имена, а не да их прехрани и изведе на прави пут.“

„Све се да средити“, рекао би Игор. „Наше је само да подигнемо прво двоје, па нек се онда они старају о браћама и сестрама. Тако то иде.“

„Баш си шашавко“, одговорила би Тања. И помазила га по коси. „И добрица.“

Тања и Игор су раскинули после пуних пет година везе. Све се десило изненада. Сећам се да сам отишао у манастир Светог Стефана, у месту Сланци, код Београда и задржао се три четири дана. Кад сам отишао, памтим да су Тања и Игор седели на клупи, поред читаонице и разговарали. Јавили су ми се невољно. Кад сам се вратио у дом, видео сам Игора на станици тролејбуса. Био је сам, са путном торбом у руци.

„Идеш у Зрењанин?“ питао сам га.

„Не“, рекао је. „Носим Тањи њене ствари.“

„Где јој носиш?“ био сам знатижељан.

„У стан код другарице?“ одговорио је Игор. „Раскинули смо.“

Стидео се својих речи.

„Раскинули сте“, викнуо сам прилично изненађен. Присутни људи на станици су погледали у мене нимало добронамерно. Игор је још више поцрвенео. Знао сам да ако још било шта кажем, направићу само већи проблем. Кренуо сам ка дому и кратко му рекао да ми се јави, кад дође, ако је за пиво.

„Положио сам испит“, слагао сам.

Нисам очекивао да ће ми се Игор јавити. Али после два сата од нашег сусрета на станици, он је куцао на врата моје студентске собе. У руци је држао кесу пуну лименки. Сео је без речи преко пута мене и отворио нам по једну. Остале је гурно испод стола.

„Немаш фрижидер?“ питао ме је.

„Немам.“

„Који ће ти курац“, рекао је.

Онда је извадио цигарете из џепа. Запалио је.

„Откад пушиш?“ питао сам га.

„Од овог момента“, одговори је.

„Мењаш се из корена?“

„Ма не, само сам лабилан.“

„Без ослонца?“

„Без.“

„Питао си Тању да се помирите и није пристала?“

„Нисам.“

„Свака ти част. Баш си карактер.“

„Нисам је ни видео“, рекао је одсутно. „Њена другарица је изашла на врата и узела ми торбу. Рекла је да Тања није ту. А ја сам осећао да је она ту… осетио сам њено присуство. Разумеш? Ја то умем… да осетим њено присуство.“

„Нешто си гадно зезнуо?“

„Нисам. Стварно нисам“, одговорио је Игор правдајући се. „А што је најгоре од свега, не знам чак ни разлог због чега ме је напустила. Поршле недеље је отишла на факултет радосна и срећна, а са вежби се вратила као да су јој побили све живо. Била је хладна и одсутна. Покушао сам да је орасположим, али није вредело. Одбијала је сваки мој предлог: да идемо у шетњу, биоскоп, ван града… После три дана ми је рекла да се сели код другарице из Шапца.“

„Сумњаш да се заљубила у другог?“

„Певао бих да се то десило“, рекао је искрено.

Игор је покушавао на све могуће начине да поново успостави везу са Тањом. Ишао је чак и код њених у Шабац, али није вредело. Тањина мајка му је, суздржавајући сузе, рекла само да неће да се меша у одлуку своје ћерке. И рекла му је да само Бог зна колико она жали  што њих двоје више нису заједно. Нешто слично се могло чути и од Тањиног оца. Али праве подршке ту није било.

Лекар

Игор се осетио изданим. Можда је горе било то што није могао да разуме целу ситуацију. И своју евентуалну кривицу. Легао је у кревет као у гроб. Осећао је у соби и даље трагове Тањиног присуства, мирисе посебно. Јецао је, покривен под ћебетом, сатима. И тек пред зору, успевао да заспи. Додуше кратко.

У међувремену се одао алкохолу. Почео је и да дува. Једном приликом, у сред испитног рока, није га било десет дана. Појавио се офарбан у плаво, видно мршавији, са минђушом у обрви.

„Имао сам неку уштеђевину, скупљао за кола…“, рекао би знатижељнима. „Потрошио сам све на курве.“

Мој контакт са Тањом и Игором је престао када сам завршио са студентским животом. Повремено сам, преко заједничких пријатеља, добијао штуре инфорације о судбини то двоје јунака. Нисам се пуно интересовао, али знам, рецимо, да је Тања, после упорног Игоровог инсистирања да се помире, нашла другог момка, једног безличног Београђанина са којим је у вези, иначе, остала веома кратко. Из поверљивих извора (блиском бившем пару) сам сазнао да је са тим типом била, не због тог типа као таквог, већ да би је Игор лакше преболео… И то се и десило.

Врела Игорова глава се постепено хладила мало због љубоморе, мало због времена које је протекло, мало због нових сусрета и послова… Један од послова га је одвео у иностранство. Задржао се пет године у средњој Русији. И после тога се вратио у Београд са намером да се ту и коначно настани. Оженио се десет година млађом суграђанком. И започео породични живот на обалама Дунава, на доњем Дорћолу. Убрзо је добио двоје деце, сина и ћерку. И није више хтео.

„Па сад ако буду политичар или бабасера, нема везе“, рекао је нашем заједничком пријатељу. „Само нека су жива и здрава.“

Тања се није померала из Београда. Завршила је медицину, специјализирала педијатрију и удала се за адвоката. Био је то један озбиљан мушкарца, педесетогодишњак, добро ситуиран, са адресом на Врачару. Тај тип је већ имао брак иза себе и ћерку, десетак година млађу од Тање. Тања се са пасторком савршено слагала. Путовале су по иностранству и често излазиле заједно по престоничким клубовима. Једном смо се случајно срели у граду. Није ми се јавила.

Игор ми се једном јавио. Био је у Црној Гори, пословно, ишао је ка Београду, и пре него што ће ући у Нову Варош, окренуо ме је и питао да ли би „имао шта против да са старим ортаком попијем кафу“. Сачекао сам га испред своје зграде и одвео на Златар.

„Овде код вас баш има да се дише“, рекао ми је.

„За то смо се борили“, одговорио сам му.

Попили смо кафу и разменили неколико општих информација. Породица, посао, политика и пријатељи… Испричао ми је и пар вицева. Нису били лоши.

„Имаш ли какве информације о Тањи?“ питао сам га кад је већ дошло време растанка.

„Имам“, рекао је Игор. И прозиран и питак златарски ваздух постао је одједном тежак као морско дно.

Ћутао сам.

Игор је мирним гласом, налик војсковођи који признаје пораз, рекао како му је судбина уговорила сусрет са Тањом и да је резултат тог сусрета била истина. Крајње доречена.

„Схватио си да је и даље волиш?“ питао сам.

„Схватио сам да нисам имао довољно капацитета за њену љубав. За љубав коју је та жена осећала према мени…“, рекао је Игор не бранећи се од патетике.

Уследило је и објашњење. Наиме, Игорова ћерка се озбиљно разболела и стицајем околности, ваљда због сезоне годишњих одмора, мала је добила упут да се јави код педијатра на Врачару, а не код свог, у матичном дому здравља. Игор није ни слутио док је уводио ћерку у ординацију да ће га тамо сачекати девојка из студентских дана.

Изненађење је било обострано. Загрљај топао. Као и оне вечери кад су се смували на степеништу испред првог блока Студентског дома „Пенезић“, пре двадесет година…

Али уз пуно напора, спутавајући емоције, њих двоје су, због мале, могли да наставе разговор само као лекарка и отац болесне девојчице. Тања је извршила преглед и убрзо успоставила дијагнозу. Испоставило се да није ништа страшно.

„Само јача прехлада“, рекла је док је писала рецепт. Кад је завршила са текстом и печатом, пружила је папир Игору, који је седео преко пута ње, на столици, држећи  ћерку у крилу.

„Могу ли знати разлог?“ питао је.

„Нису девојчице бабе да умеју да воде рачуна о здрављу“, одговорила је Тања. „Променљиво је време. Час топло, час хладно. Можда се узнојила на физичком или на путу до школе, скинула јакну, села на хладан бетон, појела сладолед, продувао је ветар…“

„Не мислим на тај разлог Тања?“ рекао је Игор. И погледао је право у очи.

Тања је разумела о чему је реч. Удахнула је дубоко и тихо рекла:

„Држиш га у крилу.“

Игор је погледао у своју ћерку.

„Мила“, обратио се свом детету. „Сачекај тату у ходнику.“

Девојчица је скочила из очевог крила и без поздрава истрчала напоље.

„Медена је“, рекла је Тања. И ућутала. Као да је желела да се ту заврши разговор и да  поздрави буду последње речи које ће разменити она и њен бивши момак.

„Какве везе има моја ћерка са нашом причом“, промуцао је Игор.

„У петој години медицине смо имали предмет Гинекологију и акушерство“, отпочела је Тања несигурно…

„Знам све предмете које си имала“, прекинуо ју је бивши момак.

„Али не знаш“, наставила је Тања мирним гласом, „да сам на вежбама баш из тог предмета, као добровољац на једном тесту, открила да сам стерилна…“ и затим тихо додала… „и да не могу да имам децу!“

Те речи су у Игоровим ушима одјекнуле као гром. Нека чудна и помало непријатна топлина почела је да му се увлачи под кожу. Остао је да седи, као прикован за столицу. Беспомоћан. Налик беби.

„Јеси добро?“ питала га је Тања.

„Јесам“, одговорио је кратко.

Након тога је уследио мук. Или тишина која испуњава места у којима никада није било живота.

„И због тога си ме оставила?“ питао је Игор кад је дошао себи.

Тања је ћутала.

„Зашто ми ниси рекла?“ прошапутао је.

„Јер си често причао о нашој будућој деци“, одговорила му је. „И било би штета да се бар ти не оствариш као родитељ.“

Док ју је Игор и даље посматрао немо, Тања му је пришла и помогла му да устане с столице:

„Игоре, чекају ме следећи пацијенти“, рекла је помало строго. „Немам времена за драму и пренемагање.“

И хватајући бившег момка за мишку, повела га је према вратима.

„А да се опет видимо…“, промуцао је Игор кад су стигли до врата.

„Зашто?“ питала је Тања.

„Да наставимо да се дружимо“, рекао је Игор. „Ти си једна од најбитнијих особа у мом животу.“

Тања је мало размислила. И додала:

„Мислим да нема потребе за тим. Остварене смо особе и већ смо довољно дали једно другом.“

„Баш си тврдоглава“, рекао је Игор помало љутито.

„Само би копао по рани која је успешно зарасла“, одговорила је Тања. „А времена је све мање, па је тиме и драгоценије. Потребно је да га паметно искористиш како би децу извео на прави пут, а не да га траћиш на успомене или бивше љубави.“

Потом је пољубила Игора у образ. И отворила му врата. Пре него што ће их поново затворити, остављајући бившег момка испред њих, весело је махнула Игоровој ћерки и насмешила се благо.

Ординација

„И како се сад осећаш?“ питао сам Игора док сам га пратио до аута, на паркингу поред хотела „Панорама“ на Златару.

„Па океј сам“, рекао је увек коректни Игор. „Знаш, ја не верујем у загробни живот или реинкарнацију, али сам схватио да је овај живот који живимо овде на земљи, и то захваљујући искључиво Тањи, сасвим довољан да осетимо бесмртност или  да се поново родимо и остваримо у некој новој улози, налик глумцима, који играју различите представе.“

„А представа коју ти тренутно играш јесте да си остварени отац једне срећене грађанске породице и успешни грађевински инжењер.“

„И љубавник једне апсолвенткиње Факултета драмских уметности у Београду“, рекао је са поносним смешком, а пре него што ће ући у свој нови џип и лагано се спустити ка магистрали низ зелене падине Златара.

1 Comments

  1. Eeeeh, kad bi klupe Penezićarske znale pričati… 😉
    Bravo dječače! Kao da sam na tren opet čuo zvuk trole sa okretnice i osetio ukus wknd kravice iz tetrapaka i bureka “bez išta”. Tnx.

Leave a Reply

XHTML: You can use these tags: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>