Besom protiv hipokrizije

Ove zime koja nas polako i sigurno napušta gledali smo na kanalu SUPERSTAR TV prvu sezonu serije „Besa“. Reč je o projektu rađenom u koprodukciji zemalja regiona, dok je glavni autor poznati britanski scenarista i producent Toni Džordan. Režiju potpisuje Dušan Lazarević, a koji se nakon popularnih „Žena sa Dedinja“, okušao i u velikim projektima na Ostrvu. Glavne uloge poverene su glumcima na vrhuncu stvaralačke zrelosti: Radivoju Bukviću, Milošu Timotijeviću i Arbenu Barjaktaraju.

Nakon ovog traljavog uvoda u kome sam se svojski potrudio ne bih li napisao pristojnu vest i tako obeležio desetogodišnjicu od mog napuštanja novinarstva, sad mogu opušeno da se raspištoljim. I tupim o tome šta je mene lično motivisalo da svake nedelje uveče, a u nekadašnjem terminu pokojnog „Utisak nedelje“, sa nestrpljenjem očekujem „Besu“.

Nek prva stvar bude profesionalizam.

Svi učesnici na ovom projektu majstori su svog zanata. I to je vidljivo u svakom kadru. Odličan je scenario, zaplet i dijalozi, režija, produkcija, gluma… Utisak koji na nas ostavlja „Besa“ ravan je iluziji da se Jugoslavija nikad nije raspala i da smo na tom nivou stvaranja velikih priča održali kontinuitet od osamdesetih godina prošlog stoleća.

Neka druga stvar bude format u kome je priča ispričana.

To je televizijska serija čijeg smo zlatnog doba svedoci. Posebno sa pojavom interneta i umrežavanjem medija. Taj format ide na ruku i savremenom čoveku čija je svest razvodnjena, misao lenja, a percepcija proširena da primi što više sadržaja. I kao takav neodoljivo podseća na tovljeno pile, a kome za beg od stvarnosti više nije dovoljan celovečernji film, već traži kontinuitet participacije u paralelnom univerzumu. Ovo posebno važi za kampanjce koji ne prate gradivo redovno, već tokom vikenda priušte sebi nezaboravno putovanje iz fotelje, tako što iz taka odgledaju celu sezonu za jedan dan.

Raša Bukvić (foto noizz.rs)
Raša Bukvić (foto noizz.rs)

Toni Džordan, autor „Bese“, objasnio je da serije preuzimaju primat nad filmom i zbog toga što je Holivud, lider u produkciji sedme umetnosti, zanemario kreativnost, a sve zbog pohlepe i trke za novcem. Kao i u novinarstvu, bitan je tiraž i senzacija, a ne istina ili kvalitet tekstova. Snimani su nastavci o superherojima koji donose veliki keš, a zapostavljena su dela koja baštine umetničku vrednost i postavljaju bitna društvena pitanja. Gledano na duže staze, film je zbog toga morao platiti cenu. Kao što je plaćaju i svi oni koji ne ulažu sredstva u stvari čiji se učinak odmah ne vidi, ali dugoročno gledano obezbeđuju vitalnost i normalno funkcionisanje kako pojedinaca, tako i lokalnih zajednica i društva u celini. Ovom prilikom mislim na ulaganja u obrazovanje i kulturu. Jer šta možemo da naučimo od starih Latina? Više koristi Italija ima od od turista koji dođu da vide ono što su ostavili majstori renesanse, nego od Ferarija.

Srbija za sada uspešno prati svetski trend u pravljenju serija, premda je zbog siromaštva osuđena na koprodukcije. U poslednjih par godina, pored „Bese“, bili smo svedoci nekih značajnih projekata kao što su „Jutro će promeniti sve“, „Koreni“, „Senke nad Balkanom“, „Ubice mog oca“, „Žigosani u reketu“, „Jagodići“, sad ide i „Pet“, dok se međutim sve manje pojavljuju filmovi koji ostaju u pamćenju.

Treća stvar zbog koje sam gledao „Besu“ jeste upravo trojka.

Trojka dakle nije inspirativna samo za hrišćanske teologe, diverzante i ljubitelje perverzija, već ima svoje posebno mesto u umetnosti. I sportu.

Struktura priče u „Besi“ je naime postavljena na proverenoj osnovi od tri različita karatkera. Ovde je reč o glumcima koje sam već pomenuo u uvodu: Bukvić ili Uroš Perić je porodičan čovek ustaljenih navika koji sticajem okolnosti postaje solo ubica albanske mafije, Timotijević ili Petrit Koci je ambiciozni inspektor Interpola i osvetnik koji ima melahnoličnu crtu nalik na Krejgovog Džejms Bonda, dok je Barjaktaraj ili Dardan Beriša, kao šef najvećeg balkanskog narko-kartela, razapet između surovosti svog poziva i brižnosti jednog oca tradicionalne porodice.

Taj model o trojici glavnih likova različitih karaktera se pokazao uspešan i u popularnoj seriji „Dva i po muškarca“, ali i u jednom od kaubojskih klasika Serđa Leonea: „Dobar, loš, zao.“

Trojke postoje i u grčkoj mitologiji kad nebo, more i podzemni svet dele Zevs, Posejdon i Had. Ili kad Bog jeste Otac, Sin i Sveti Duh. 3K su poznati istočno-evropski pisci koji su bili cenjeni na zapadu: Kiš, Konrad i Kundera. A mogu biti i trojica ruskih šahista koji su držali svetski tron nakon povlačenja Bobija Fišera: Karpov, Kasparov i Kramnik.

Najpoznatiju svetsku trojku u sportu danas čine Federer, Nadal i Đoković, dok su to nekad bili Ali, Frejzer i Forman.

Srbiju su na Eurosongu predstavljale i „Moje 3“, a danas je to samo jedna od njih – Nevena Božović sa Kosova.

„Besa“, dakle, počiva na tom oprobanom trokutu.

Miloš Timotijević (foto kurir.rs)
Miloš Timotijević (foto kurir.rs)

I poslednja stvar vezana za „Besu“ jeste njena politička dimenzija. I neminovno promišljanje odnosa između dva značajna balkanska naroda: Srba i Albanaca. Ova serija uspešno radi na tome da nam druga strana ne ostane nepoznanica, što je sigurno dobar preduslov za dijalog. Bilo kakav.

Svoju ličnu katarzu o Albancima kao arhi-neprijateljima Srba i Srbije nikad nisam morao da proživljavam, budući da me je te nepotrebne drame lišilo kućno vaspitanje, solidno poznavanje opšte kulture i činjenica da je jedan od najboljih golgetera u istoriji FK Partizana bio Fadilj Vokri. Ali sam bio svedok nekih nesporazuma, najčešće nesporazuma sa samim sobom, a koje su imali ljudi u mom okruženju. Ti nesporazumi bili su uzrokovani ili nedovoljnim obrazovanjem ili preteranom željom za bitnošću. A neretko i nažalost i jednim i drugim, pošto se te dve stvari međusobno ne isključuju.

Serija „Besa“ nam dakle daje taj uvid da Albanci nisu Marsovci. Inspektor Interpola i Albanac Petrit Koci, zaista može biti glavni borac protiv mafije. Takođe možemo biti poučeni da i sam bos Dardan Beriša nije birao svoj put, već da je u njega, kao i u porodični biznis bio uvučen po zakonu inercije.

Ono što ovu seriju čini dubokom jesu baš ti komplikovani porodinčni odnosi.

Niko tako ne strada kao Dardan Beriša. Iako ima moć, on nije dovoljno jak da spreči pogibiju ćerke, obogaljenje sina i samoubistvo supruge. To ga čini u neku ruku antičkim junakom s kojim se nije teško identifikovati. Mnogo bolje, recimo, prolazi Uroš Perić, koji mora za potrebe albanske mafije da ubija. Njegova porodica je na kraju prvog dela sezone i dalje na okupu…

Što se same bese tiče, Srđan Karanović je već uradio istoimeni film sa Mikijem Manojlovićem u naslovnoj ulozi i objasnio je taj fenomen prisutan u ruralnim mestima gde reč ima snagu zakona. I plaća se glavom. Postavlja se pitanje da li to i dalje važi? I kako će ova serija problematizovati taj fenomen u drugoj sezoni. Jer šta ako su se Albanci u međuvremenu modernizovali? I prihvatili tekovine evropske civilizacije koja podrazumeva stvaranje sofisticiranih pravnih država u kojima je politika veština mogućeg, a zakon više nije tvrda reč, već skup pravnih normi koje bla bla bla. I šta ako su uz taj paket-aranžman Albanci umesto bese uvezli i licemerje, kao nus-produkt?

Videćemo, uostalom. Ako ne u životu, onda bar u nastavku serije.

Ili na kraju sveta kada će čovečanstvu suditi ono što beše na početku. A Sveto Pismo kaže da u početku beše REČ. Ili besa.

Bajraktaraj i Gresa Palaska (foto Mondo)
Bajraktaraj i Gresa Palaska (foto Mondo)

0 Comments

    Leave a Reply

    XHTML: You can use these tags: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>