U Sijetlu sam se obreo leta 2018. Kofere sam počeo da pakujem 26 godina ranije.
Kad nam je na leto 1992. godine razredna Dragana Dubak podelila đačke knjižice na dnu je stajalo „dobar“. Osećao sam se kao kreda koju je nastavnik Safet uporno puštao da tresne od pod objašnjavajući šta je slobodan pad. Četiri puta odličan sa svim peticama i sad ovo! Bio je to strašan aperkat za moje roditelje od kog su se definitivno otreznili i shvatili da im prvenac i nije tako bistar kako se činilo.
Ipak, prvi veliki talasi koji su me zveknuli o stenje ne mogaše me slomiti. Po glavi mi se motala rečenica za koju verujem da bi je ponavljao i sjenički šampion u boksu, Muamer Hukić, posle batina od bilo kog Klička: „Dobro sam prošao kako sam mogao“.
Svejedno, leto je moglo da počne i bilo je jednako vrelo: i za odlične i za dobre.
Jednog jutra, sredinom jula te devedeset druge, na travnatoj površini pored parka ispred hotela „Jezero“ osvanuo je ringišpil. Nije mi Emir Šuman pri ruci, on bi odmah mogao reći i dan i datum. On pamti takve stvari: dan i datum kad je „Trikotaža“ zatvorena, kad su zamenjeni koševi na sportskim ili u koji dan se opština preselila iz stare zgrade u novu. A kad ga pitas: “Pa dobro, jesi li normalan, kako se sećaš tih stvari?“ , on ti odgovori: „Kako se neću sećati, taj dan nije išao Raketin autobus za Beograd, nego Pribojci poslali zamenu, po tome pamtim….“. Elem, ringišpil..
Kamioni sa ringišpilom i opremom su uvek dolazili noću što je pojačavalo utisak iznenađenja. Za par sati sve je bilo spremno. Klimava konstrukcija, sastavljena od najrazličitijih , uglavnom auto-delova, skupljenih sa raznih otpada vrtela se od jutra do kasno u noć. Prava je misterija kako su izbogaljeni varovi držali sve na okupu da se ne raspadne. Zavarivači imaju svoj komentar na aljkav posao kolega: “Ako si ovo rukama radio-dabogda ti otpale, a ako si nogama-daboda ti se pozlatile“.
Upotrebne dozvole, licence, standardi, testovi i atesti o sigurnosti i drugi suvišni papiri tada nisu postojali.
Dok su Pjevac i Gargija tokom vožnje bacali jedan drugog u nameri da dohvate gumenu patku i osvoje besplatnu vožnju, moju je pažnju privlačilo nešto sasvim drugo: sa razglasa su dopirali zvuci koje nikad ranije nisam čuo. Nisam ni znao da tako nešto postoji. Čekaj malo, zar „Lipe cvatu“ nije vrh onoga što muzika može biti, blago stenjanje na kraju svakog stiha koji se završava samoglasnikom?!? Ma kakvi! Dominantan bas, semplovi i recitovanje umesto pevanja. Tek kasnije sam saznao da je to Rep (eng. rap).
Tog jula 1992 mi je postalo jasno: ja sam zapravo reper u duši. Ja sam crnac iz Bronksa koji se kosmičkom nepravdom obreo na Branoševcu. Imam težak život, na ivici egzistencije, okružen porocima, kriminalom, jeftinim ženama. U redu, ne baš, ali sam sto posto sa margine. To sam duboko osećao. A to je najvažnije. Za rep moraš biti luzer.
I šta mi je drugo preostalo nego da krenem kud me sudbina vodi i putokazi govore. Dan danas naizust znam svaku reč vanvremenskog hita „Informer“: „Informer, je nosi dirmi stemi abou leam-aj liki bon bon deam..“. Snow je pevao, a ja zapisivao, ponovo premotavao, pažljivo slušao i pisao kako čujem. Kao Vuk S. Karadžić! Dr. Alban je pevao „Hello Africa“ a ja sam osećao bol u svakoj njegovoj reči izgovorenoj o crnom kontinentu. Tada nisam znao da je Dr. Alban zapravo zubar iz Štokholma i da je u Africi zadnji put bio 1975. godine. Do kraja 1992 sam pevao, repovao i znojio se. Poderao sam dvadeset pari čarapa i istanjio tepih u dnevnoj sobi.
Emir Šuman, živi kalendar sa početka mog kazivanja, moj više stariji brat nego drug i komšija, je posle 8. razreda školu nastavio u Priboju na Limu. Bilo je to samo par godina nakon što je Priboj umro. Izdahnuo je samo par minuta nakon smrti FAP-a. Sve što se dešavalo kasnije, čak i ovo danas je čista inercija. Ipak, Priboj je u poređenju i sa Prijepoljem i Varoši bio avangardna sredina. U svemu pa i u muzici. Imao sam stariju braću i sestre u oba grada i ovo sam vrlo jasno mogao da razaznam. Dok se u Prijepolju pevalo „Ima nešto od srca do srca“ u Priboju se slušao Smak. Ivan Gavrilović nikako nije mogao da potekne iz Priboja. Iz Prijepolja jeste.
Emir je svakog vikenda, kad bi došao kući, pokušavao da mi proda priču o Radomiru Mihajloviću Točku, Lajbahu a onda sve češće o Alice in Chains, Soundgarden-u i Nirvani. „Bacaš seme na vreo asfalt, prijatelju moj!“-mislio sam. Zar ima nešto iskrenije od glasa Lin Bergren iz Ace of Base: „All that she wants is another baby, she’s gone tomorrow..“. Ah ti Šveđani. Šveđanke zapravo.
Krajem 1992. godine su moji roditelji postali milijarderi. Zapravo svi koji su imali sreću da žive u Saveznoj Republici Jugoslaviji. Postali smo svetski rekorderi: 8,5 miliona najsiromašnijih milijardera. Inflacija je iznosila 19.825 % čime smo ušli u sve svetske udžbenike o ekonomiji. Cene su se duplirale svakih 12 sati. Prodavnice su bile prazne a benzin se kupovao u plastičnim flašama. Prva benzinska stanica je bila kod Mušine česme u Potočilu. Benzin je stizao švercerskim kanalima iz Bugarske, a najtraženiji je bio onaj zeleni. Do tad nisam znao da je kod kuće moguće napraviti sapun, šampon, gel za kosu, tečnost za sudove, med i Eurokrem. Po šumama su počele da rastu pečurke za koje niko ranije nije znao da su jestive. U modi su bile žarige i maslačak. Brašno i krompir.
Ja sam tog decembra saznao da sam ušao u pubertet. Znam jer mi je Nikola Popadić rekao da smo mi, dečaci-ove, a devojčice još prošle godine. Raketa je potvrdio. Raketa je znao jer je bio godinu stariji. Raketić je ponovio razred pa su ga vratili kod nas da utvrdi. Ja sam čekao da mi glas mutira. Do današnjeg dana nisam dočekao. Bariton na koje žene padaju me zaobišao. I sad zvučim više kao kakva muškobanjasta žena, nego kao muškarac. Jebi ga ne može sve odjednom, i uspeh u školi, i roditelji milioneri, i život u elitnom naselju, i provod na ringišpilu… Easy Kenny.
Svako prepodne proleća 1993. sam provodio ispred TV-a. Gledao sam samo MTV. Bilo je to vreme kad je MTV emitovao samo muziku. Danas emituju sve osim muzike. Dok sam čekao da krene nešto „moje“ krenula je stvar koja mi je odmah zadržala pažnju. Fantastična bas linija a onda melodičan glas, gotovo bitlsovska melodija, čist pop, mirno i sladunjavo. A onda najednom kao eksplozija, kao grom, provala oblaka: zajedno distorzija i glas – sav bes, jed, strah sveta se slio u refren. Žgoljav, sitan mladić vitla gitarom oko glave, pokraj njega skače bosonogi basista sa svojih 2 metra visine. Na kraju se baca na bubnjeve. Nisam stigao da trepnem, ni da udahnem. Posmatrao sam skamenjen, šokiran. Da li je ovo moguće?!? Sta je ovo? Ako postoji Mont Everest u muzici, onda je ovo zastava pobodena u sami njegov vrh. Gledao sam spot i upijao svaki njegov momenat, svaki detalj sve do kraja. A na kraju je pisalo: Nirvana-Lithium (Nevermind).
Bože dragi, gospodaru dana i noći, zašto roba svog informišeš uvek na kraju, u dopunskom vremenu, u dodatnom terminu. Kako za ovo nisam čuo ranije? U glavi mi je odzvanjalo: Nirvana-Lithium-Nevermind. Smogao sam snage da ustanem i skinem lanac sa ogromnim „peace“ simbolom oko vrata – zbogom reperi, zbogom recitatori. Moje srce od danas bije neke druge ritmove.
„Šumane, kako se ono zovu oni bendovi što slušate po Priboju?“
Kraj prvog dela…
