Prošlo je nekoliko dana od haosa na društvenim mrežama kojeg je izazvao stih popularne pevačice turbo- folk muzike u udžbeniku za peti razred. Nisam htela da pišem o tome jer su komentari, tumačenja, negodovanja ili odobravanja preplavili internet. Ipak, nešto me je navelo da sednem za tastaturu i dam neko kratko viđenje problema. Šta me je to navelo nije tajna. Naveli su me iskjučivo komentari obrazovanih ljudi, kolega iz struke, koji su, srećom, ipak bili u manjini na društvenim mrežama i portalima.

Naime, početna reakcija na objavljene stihove iz udžbenika srpskog jezika, bila je burna. Kod većine je izazvala najpre smeh (valjda niko nije bio siguran da li je samo fora ili je ipak istina), a zatim lavinu negodovanja. A onda, počnem da čitam komentare ljudi iz struke. Onih koji su se školovali da privole učenike da čitaju Antića, Dučića, Rakića, Popu. Baš ti ljudi imaju nekoliko „opravdanja“ za sporne stihove. Navešću ih redom.

Zašto vas „žulja“ Ceca, a ne „žulja“ Bajaga?

Ako je neko uspeo uopšte da smisli ovo pitanje u vidu opravdanja, ne znam ni šta bih mu rekla. Svako iole obrazovan, sa onim minimalnim ukusom za umetničko i minimalnim umećem za prepoznavanje neumetničkog, ne bi smeo da postavi takvo pitanje. Nisam opčinjena ni jednim, ni drugim izvođačem, ali zaboga- Bajaga je institucija za bilo koju pevačicu takvog „kalibra“.

Deci treba približiti gramatiku uz pomoć nečeg što je njima poznato.

Ne slažem se da su sva deca opčinjena Srpskom Majkom. Ne slažem se da je svima poznato. Poznajem puno dece koja ne slušaju tu vrstu muzike. Dobro, možda su u manjini, ali svakako da ih ima. To ne znači da ne prepoznaju takve pesme- prepoznajemo ih svi, jer ovo je Srbija. Ali, nije to jedino što im je poznato i blisko. Evo, moji đaci sasvim dobro savladaju padeže i razumeju i taj vokativ bez turbo- folk muzike. Uz pomoć Milutina Bojića, Zmaja, Šantića, ali i primera iz različitih tekstova iz udžbenika i svakodnevnog života. Ta izjava da će deca tako lakše razumeti ima za cilj samo da ponizi decu. Našu decu. Drugog tumečenja nemam.

Ceca je stvarnost, zašto negirati? To je naša i njihova svakodnevica!

Da, nažalost. To je sasvim tačno. Svakodnevica i nas i dece. Ali, gledajte, zar nije svakodnevica i rijaliti? Zašto ga onda ne uvedemo u neki predmet? Svakodnevica je i pojava striptizeta u jutarnjem programu na televizijama sa nacionalnom frekvencijom. Svakodnevica je i prenos sahrane oca učesnice rijalitija. Svakodnevica su i laž, mobing, kriminal, korupcija, manipulacija, loši mediji, kupljene diplome, nepismeni političari. Da li to onda znači da deci sve to treba plasirati i predstaviti kao normalno, jer, zaboga, to je svakodnevica? Hajde onda da dotičnu pevačicu crtaju na času likovnog ili da dizajniraju njenu novu haljinu koja prekriva samo deliće tela. Hajde onda da u istoriju stave njenu fotografiju kao značajne ličnosti, pravosnažno osuđivane. Dakle, takvu svakodnevicu ne treba negirati, treba je pružiti deci, ali kao primer nečeg lošeg, a ne kao primer za prepoznavanje padeža.

Mnogo toga je oko nas. Koja je uloga tu škole? Zar školstvo ne treba da bude onaj drugi tas na vagi? Zar ne treba da deci koju okružuju razne strahote u vidu neukusa i raznog šljama ponudi i drugu stranu? Da ih uputi na neki drugi, pošteniji, kulturniji put. Put obrazovanja, rada, kvalitetne knjige, kvalitetne muzike. Škola je uvek bila ono što kod dece razvija i neguje i čitalački i muzički ukus. Istina je da naša deca puštaju sličnu muziku na ekskurzijama, u autobusima, pa i na maturskim večerima. Ali, to opet ne znači da neukus treba pustiti u školi. Ne da ne treba, nego ne sme. Možda ne možemo uticati na to šta roditelji kod kuće slušaju, koji program gledaju, kome se dive. Možda ne možemo zabraniti da se „deca opuste na izletu“ po želji roditelja, ali deci moramo u učionici ponuditi drugu stranu. To je naš teren i ono što branimo ne podležući raznim trendovima. Šta god se dešavalo oko nas.

Jedna od zamerki na negodovanja bilo je i to da sporni stih nije napisala Ceca, već poznata autorka Marina Tucaković. To bi kao trebalo da bude olakšavajuća okolnost. Izvođač nije bitan, bitan je autor. Naprotiv. Bitan je izvođač. Bitno je čime se bavi, koju kulturu propagira, kojih godina je simbol, kao i njegov dosije. Veoma je bitno. Bitno je da deci napravimo i razliku- šta je narodna muzika, šta starogradska, šta su sevdalinke, a šta turbo-folk.

U međuvremenu se pojavila i stranica iz udžbenika drugog izdavača gde imamo u celosti pesmu „Kukavica“ iste pevačice. Ipak, autori su se ovde ogradili uputstvom za analizu pesme gde stoji da učenik treba da prepozna umetnički kvalitet u dve pesme, da kritički vrednuje.

U međuvremenu se oglasio i ministar koji je najavio povlačenje spornog stiha. Pohvalno. Ipak, grom je udario i otvorio vrata. Teško da će se tu stati.

Na kraju, nekako ne mogu da se otrgnem jednom prizoru. A to je onaj prizor iz predizborne kampanje, kada predsednički kandidat i sporna pevačica drže tribinu o nemam pojma čemu. Zajedno. Možda je to razlog što u čitankama nije, recimo, Jelena Karleuša? No, nisam ljubitelj teorija zavere, to je samo sitno zapažanje običnog prosvetnog radnika koji deci kad god ima priliku neumorno priča o tome kako ne treba da gledaju rijaliti, da se dive instant „zvezdama“, da ne govore i ne oblače se kao one, jer oni mogu mnogo više.