„Sjajno mjesto za nesreću“ je roman savremenog hrvatskog pisca Damira Karakaša (1967). Nastao je kao plod želje tog neprilagođenog Ličanina da postane „neko i nešto u Parizu“, pošto je u svojoj matičnoj državi dosegao zavidan nivo prepoznatljivosti. Međutim, ne ide tako glatko. Iako ima odštampan prevod svog romana, koji se, gle čuda, baš zove „Sjajno mjesto za nesreću“, i uporno obija pragove mnogih izdavačkih kuća, od velikih preko srednjih do sasvim beznačajnih, rezultati su nikakvi. Nailazi samo na odbijenice praćene uljudnim razlozima i osmesima. A pošto od nečega mora da se živi, pripovedač crta karikature za turiste na placu Pompidu. Za to vreme živi u stanu kod Bugarina Hrista, zajedno sa šarenim svetom emigracije od kojih je najviše onih iz istočne Evrope. Kad se tu kažu „mi“, onda se misli na Rumune, Bugare i Jugoslovene svih fela. Pored cimera, kroz Karakaševo delo defiluju i bivše, usputne i aktuelne devojke. Hrišćani i muslimani. Domaći i stranci. Narkomani i alkoholičari. Lopovi i klošari.
Roman je u biti demistifikacija Grada Svetlosti viđena očima jednog Balkanca. Na tragu je onoga što smo već čitali u „Rakovoj obratnici“ od Henrija Milera. Ili u „Mirnim danima na Klišiju“.
Pariz je u Karakašovoj ogoljenoj interpretaciji velika i mračna močvara koja se samo ljudima sa strane čini kao sjajna površina srebrenog jezera. Ako vam se preci već nisu dobro pozicionirali, a nisu, u toj areni ste osuđeni na bespoštednu borbu, koja se u retkim slučajevima završava pobedom. U svim ostalim varijantama sledi predaja ili povlačenje. Karakaš je izabrao povlačenje, budući da je svoj život nastavio u Hrvatskoj. Nije bio snažan kao Kiš, ni uporan kao Bulatović. Talentovan da, ali talenat je tek mali deo uspeha. Za opstanak je potrebno nešto više. Ili je možda Pariz ranijih generacija jugoslovenskih pisaca bio mnogo gostoljubiviji i pitomiji nego ovaj savremen.
Karakaš Parizu, međutim, nije ostao dužan. Ova uzbudljiva priča jeste svojevrsni omaž i dokument bezbrojnim umetničkim biografijama čijih smo detalja možda lišeni, ali čiju suštinu možemo da osetimo na primeru ovog pisca iz našeg lokala.
Jedna od tih umetničkih figura je i Darko Rundek. Autor ga pominje na nekoliko mesta. Čak prisustvuje njegovom koncertu u Parizu, na koji vodi svog kolegu Amerikanca. Na koncertu sreće i udatu ženu, slikarku, s kojom je ranije imao kratku avanturu u wc-u kafića blizu bosanske ambasade i koja mu od tada stalno šalje neke sulude mejlove, a u mladosti je „hodala sa Rundekom.“
Ovo opšte mesto poslužiće autoru da atmosferu emigrantskog života bar malo učini prepoznatljivom i urbano-jugoslovenskom, a predstavljenom kroz ljude koje pre ujedinjuje umetnička sklonost, nego nacionalna pripadnost. Druga strana emigracije biće veoma uspešno skicirana u samo jednoj rečenici:
„Izbjegavam one ekipe sa Balkana koje se u inozemstvu okupljaju po nacionalnoj osnovi; oni prije nego što uđu u crkvu ostave u predvorju pištolje i noževe, koje nakon mise ponovo zataknu za pojas…“
To što je naš junak osuđen na Bugare s kojima deli stan, već je stvar izbora. Ali i komedije.
Zatim sretnemo dva neobrijana transvestita u crvenim suknjama, za kojima Georgi glasno pljune. U Rue Rivoli prođe poslovan čovjek u odijelu, s laptopom. U obrijanu glavu ima ugrađene rogove; vidio sam tog tipa već nekoliko puta, ovdje negdje radi. I Hristo ga je već vidio, no svaki put kad ga vidi, okrene se za njim i dvaput prekrsti…“
Što se tiče crtača karikatura, pisac nam odmah daje do znanja da se tu ne radi o zanesenim umetnicima lakih pokrete, već je pre reč o pravoj mafiji. Tačno se zna na kom mestu koja grupa sme da stoji i lovi turiste. Ako se to pravilo prekrši, rade noževi. Prvo idu Pakistanci, zatim Kinezi, pa Rusi… zatim ostala boranija. Pripovedač je na dnu. Pomaže mu lik čiji je nadimak Coca-Cola. Taj tip uvek ima posla i ponekad angažuje Hrvata kad ne može sve sam da oposli. Ume i da ubedi turiste kako crtači nisu tu samo zbog love, nego i zbog umetnosti.
Zanimljiv je opis Kineza koji ne pati od pretaranog talenta. Dok skicira klinca koga čeka otac nezadovoljan kako mu je čedo ispalo na crtežu, rešenje da ipak uzme novac pronalazi tako što iznad glave mališana docrta oblak u kome napiše: „tata, volim te“.
Junaku romana je posao išao sasvim dobro, dok je bio u dilu sa Srbima, ali ta epizoda se nije završila nimalo umesno.
„Zaustavim se pored srpskih crtača koji turistima stojeći izrađuju brzopotezne karikature i portrete. Među njima primetim uljeza, Arapina u maskirnim hlačama, i vidim, neopisivo je sretan jer mu kao i njima odlično ide. Tako je ovdje svaki put: puste uljeza da crta dan, dva, onda ga prebiju. Na ovoj popločenoj kaldrmi koja vodi u jezgru Montmartrea mogu crtati samo Srbi, eventualno Crnogorci.“
I pripovedač je dobio batine od Srba, a kad se u besu hteo svetiti, Bugarin Hristo mu je rekao da Srbi tako čuvaju teritoriju. Puste nekog među njih, pa ga posle izlemaju.
Tu je i neizbežno, hamletovsko pitanje da li bi Srbi to isto uradili kad bi saznali da je „uljez“ bio Hrvat?
„Možda bi me ponovo napali?“
„Možda bi me pustili da crtam?“
Pripovedač bez obzira na tu nemilu epizodu nema loše mišljenje o istočnim susedima. Druži se sa Borom Kikindom koji voli drogu i lažno se predstavlja kao nekadašnji menadžer EKV-a, a ima i solidnu komunikaciju sa Goranom iz Beograda s kojim je tokom devedesetih bio na istom ratištu, samo na suprotnim stranama.
Zanimljiva stvar vezana za autora ovog romana jeste što su mu obojica deda, Ličana, bili ustaše i što on od tog usuda nimalo ne beži. Otvoreno pominje kako su u planini, više njegove kuće postojale jame gde su fašisti bacali srpski živalj. Njegov deda nije bio u toj grupu, ali je kasnije u tu jamu bacao mačiće kad se nakote.
Sam Karakaš će u jednom intervjuu pomenuti kako Lika više nije isto mesto otkad u njoj ne žive Srbi. A pomenuće i Teslu na kursu francuskog jezika, nemajući nikog bližeg s kim bi se identifikovao.
Profesorica zatim pita da svako kaže neku poznatu osobu i ponešto o njoj.
„Shakira“, kaže djevojka iz Ukrajine. „Pjevačica.“
„Zinedine Zidane“, kaže momak iz Afrike. „Najbolji nogometaš na svijetu.“
Rekoh: „Nikola Tesla.“
Za njega nije čula ni profesorica.
„On je iz mog kraja“, rekoh. „Izmislio je struju.“
Francuska, a posebno njena kulutra, je po svedočenju ove knjige mnogo više zatvorenija za Istočnoevropljane, nego za Arape. Najzajedljiviji komentara u romanu odnosio se na to da je Sarkozijeva Francuska jedina arapska zemlja koju je zaobišlo „Arapsko proleće“. Arapi lakše dolaze do papira, socijale i posla nego „mi“. Imaju i svoja geta u koja policija ne zalazi tako često.
Iz jednog takvog predgrađa izroniće Hadami, glavni ženski lik u knizi. Njena ljubav prema Hrvatu biće požrtvovana i jaka, da će on na kraju od te ljubavi – pobeći.
Što se tiče književnosti i naših pisaca u Francuskoj, a Karakaša svakako ubrajam u taj skup, najveći uspeh je imao Danilo Kiš. On je opstao u francuskoj kulturi za razliku od Karakaša i to iz više razloga. Jedan od tih razloga sigurno nije talenat jer ga, kao što sam već rekao, nesumnjivo ima i hrvatski spisatelj.
Možda je Kišov stepen tolerancije bio veći. Rođen u predvorju Drugog svetskog rata, noseći sa sobom jevrejsko poreklo kao teret, Kiš je bio osuđen da preživi sve i svašta u najranijem detinjstvu, pa je na nesreće koje je nosilo zrelo doba već bio prilično imun. Možda je Kiš opstao i zbog toga što na Zapad nije došao bežeći od besmisla nakon građanskog rata kao Karakaš, već ga je čekala univerzitetska karijera u Strazburu i Bordou. A možda i zbog toga što je bio, ako je verovati Milanu Kunderi, najbolji pisac koji je stvarao u Parizu tokom osamdesetih godina prošlog veka.
Jedan od mojih utisaka, poredeći ova dva pisca koji su možda i neuporediva osim što im je francuska kultura bila trnje preko kojeg su kanili doći do zvezda, jeste Kišova sreća u izboru žene. Oko našeg pisca se svojski potrudila Paskal Delpeš, nekadašnji student slavistike, prevodilac Andrića i Crnjanskog, kao i nosilac francuskog ordena za kulturu. U najnovijem „Nedeljniku“ se nalazi intimna ispovest Delpešove u kojoj nam govori koliko je bilo naporno da se Kiš sa svojim nesumnjivim talentom, odličnim znanjem francuskog jezika i svim onim što ga je činilo nesvakidašnjim, probije na vidljivije mesto na francuskoj kulturnoj sceni. I kako je urkos tome, danas mnogo više cenjeniji i čitaniji u Nemačkoj ili Italiji, nego u zemlji gde je proveo najplodniji deo svog radnog veka. I gde na zgradi u kojoj je živeo ima spomen ploču, što je privilegija retkih.
Slične sudbine je i Karakaš. Njegov roman koji govori o Parizu svetlo dana je pre ugledao u italijanskom i nemačkom prevodu, nego u francuskom.
Francuzima se izgleda ne dopada da ih skenira i analizira neko sa strane. Radije bi da uživaju u svom „šminkeru“ Begbedeu, čiji „Francuski roman“ takođe govori o savremenom Parizu, ali ni približno tako uzbudljivo kao Karakaševo „Sjajno mjesto za nesreću.“ Ili se to samo tako meni dojmi.
