Nigdje, niotkuda sa Bekimom S.

Roman prvenac Bekima Sejranovića „Nigdje, niotkuda“ (2009) jeste delo koje vas ne ostavlja ravnodušnim i nezapitanim, posebno ako delite kulturološke, umetničke i generacijske vrednosti sa autorom.

Bekim Sejranović
Bekim Sejranović

Ova gorka priča počinje dženazom. Umro je Alija, dedin brat. I glavni junak ovog romana pisanog u prvom licu (Bekim sam), za razliku od ostalih muškaraca prisutnih na pogrebu – jedini stoji. I ne diže ruke ka licu, kako bi uzneo molitvu Alahu. Ta scena mi je bila bliska, jer sam se zaticao i sam nekoliko puta u sličnoj situaciji na novovaroškom mezarju, prisustvujući dženazama porodičnih prijatelja. Razlika je samo u tome što sam ja pravoslavac, a Bekim valjda ateista. Ili Norvežanin. Ili ko zna ko? Ali baš to mesto, groblje, kao i smrt Alijina, neprilagođenog dede-ujaka, njemu su poslužili kao Arhimedova tačka odakle će početi svoju retrospektivu i priču o gubicima, preživljavanju, bekstvu, vraćanju, ljubavima, odsustvu ljubavi, identitetu…

Glavni lik je iz Brčkog, kao i njegova majka Zada. I deda Kasim, brat gore pomenutog Alije. Otac glavnog junaka je iz Šapca i autor mu nikad ne pominje ime. Roditelji su mu se razveli kad je imao nešto više od godinu dana. Majka je u međuvremenu otišla studirati u Rijeku, a otac u Beograd. Njega podižu baba i deda.

To odrastanje u Jugoslaviji, u jednom malom gradu na obali Save, nedaleko od auto-puta „Bratstva i jedinstva“ ispunjeno je svim onim momentima kakvi su bila odrastanja dečaka u vreme socijalizma, daleko od savremenih tehnologija. Ili uopšte sva odrastanja muške dece, nalik odrastanjima opisanim u „Dečacima Pavlove ulice“. Fudbal je bio glavna zanimacija u sokaku, tu su i simpatije, odlasci na reku, škola, Titova smrt…

Priča se zatim seli u Rijeku, gde glavni junak uči srednju školu, osniva bend, fura se na pank, priča ekavicu. Tuče ga i pandur Mile Glava, jer voli tući slabije od sebe. Tu upisuje i fakultet, ali kad se zaratilo, pitanje identiteta postaje problem. Da bi ostao student mora platiti 5000 maraka, jer je preko noći postao strani državljanin, a želja da postane Hrvat pukim izjašnjavanjem i potpisom, ne prolazi kod starog rektora. Tetka iz Zagreba mu sređuje papire za Norvešku i glavni junak (ili sam Bekim, pošto je ovde poklapanje života i literature visoko) nalazi se na severu kontinenta, potpuno sam.

Bekim opisuje to snalaženje i prilagođavanje u nepoznatom prostoru, kao i povremeno vraćanja u Brčko, Rijeku ili Zagreb. U dolascima i odlascima, glavni junak pokušava da kroz sintezu sećanja, opisa porodice, Balkana i Skandinavije, kao i neizvesne budućnosti koja ga očekuje, prikaže ne samo sebe, već i sve one ljude koji su devedesetih godina, nalik njemu, još suviše mladi, morali silom prilika da menjaju život iz korena.

Ta priča mi je bliska, jer je moj prvi cimer za vreme studija bio Branko B. iz Brčkog. On je bio apsolvent i Bekimov vršnjak, a ja brucoš. Jednom me je odveo u goste kod svojih drugara koji su mahom bili Bosanci. Ti momci, stariji od mene pet i više godina i svi pri kraju fakulteta, svoju budućnost su videli van Srbije i prostora bivše Jugoslavije, pomno analizirajući zašto je „Švedska bolja od Švice, a Švica od Njemačke“. Ili obrnuto.

Kasnije, kad sam i sam postao apsolvent, bliski drugari iz moje generacije su takođe svoju sreću videli van Srbije. Zenit je otišao u Oslo, Cvele u Minhen. Najsličniji Bekimu je Šone iz Doboja. Šone se vazda „skontav’o“ i prošao je dug put da bi se na kraju smirio u Berlinu. Čitajući ovaj roman, mislio sam na svog ortaka koji je proživeo ratne godine u rodnom gradu, kome su roditelji takođe bili razvedeni i koji je posle dva položena ispita (dobio je 10 i 8) napustio studije, posvetio se neformalnom obrazovanju i krenuo u odiseju, radeći poslove od kamermana u Velikom Bratu do kuvara u meksičkom restoranu.

Nigdje, niotkuda
Nigdje, niotkuda

Roman „Nigdje, niotkuda“, pripoveda, dakle, o ljudima i sudbinama koje se nisu mogle izbeći. Jedan od najupečatljivih likova iz dela jeste baš deda-ujak Alija. Taj čovek, na čijoj dženazi, zatičemo Bekima, pripadao je onom soju ludaka kakvih ima u svakoj familiji. Jer familija je, ako ćemo verovati Mirku Kovaču zaokružena tek kad među svojim članovima ima – ludaka i kurvu.

Alija je voleo rakiju, svirao je u saz i posle sukoba sa bratom Ahmetom, nestao iz Posavine. Radio je po rudnicima od Dalmacije do Slovenije i uvek nekako iskrsavao nenadano u Brčko. Pred starost, kad je nakon povrede na radu dobio invalidsku penziju, umeo je na glavi nositi šubaru, a na nogama kopačke. Živeo je u udžerici na kraju mesta, čuvao koze i brao lekovito bilje koje je prodavao lokalnoj fabrici čajeva. Bekimova baba o tome svedoči ovako:

„Penzija nije velika, al njemu dovoljna. Imo je i nekoliko koza, pa s njima u planinu po čitav dan, malo skupljaj trave za čajeve, malo pij rakije, malo zapali i tako mu prođe život. Al niko sretniji neg on. Kad god ga sretneš, on ti meni: Snahoooo, nikom nije ljepše neg meni. Jebe se meni…“

Ali uz taj tipičan bosanski humor, uvek stigne i neka potresna priča. Jedan se drug ubio, drugog zgazio auto u Nemačkoj, učiteljica postala deo paravojne formacije… Ipak, najpotresnija priča u romanu je priča o majci Zadi. Poslednji susret majke i sina vezan je baš za prepričavanje anegdota o Aliji. Ali tokom te priče, majka i sin se ne gledaju u oči.

„Sjedeli smo u hotelskoj sobi, Zada i ja, čekali jutro koje ća nam donijeti rastanak. Kroz malen prozor vidjela se jesenja noć, prazna i gluha. U gradu su ratna zamračenja, ljude je obavila tama iz koje su svi tražili izlaz.“

A nakon priče o svom stricu, Zada je „zašutjela i dugo gledala u prazno“:

„Približavalo se jutro i naš posljednji rastanak. Umrla je dvije godine nakon toga, krajem 1994. godine u izbjegličkom kampu za Bosance, smještenom usred džungle u malezijskoj pokrajini Sarawak, na otoku Borneo. Zaspala je jedne noć i više se nije probudila. Kad su mi to javili, ja sam već bio u Kristiansandu, u Novreškoj. Otvorio sam atlas i dugo gledao u Borneo, ali od toga mi nije bilo nimalo lakše.“

Za razliku od majke, čija ga je smrt teško pogodila, očevu smrt je mnogo lakše podneo. S tim što smrt tu nije bila jedina tragedija. Evo citata:

„Progutala ga je, ipak, crvena prašina australske savezne države Victoria, gdje je dospio iz Njemačke. U Njemčkoj je bio proveo pet godina rndačeći po bauštelima i motajući se unaokolo alkoholiziran poput starog mačka prebijene kralježnice. Ne znam gdje mu je točno grob, niti me zanima.“

Sva tragedija je, dakle, stala u poslednjoj rečenici citata, odmah iza zareza: „niti me zanima.“

O događajima koji se vezuju za Norvešku, o Oslu i otoku S, potomcima Vikinga koji i piju i povraćaju istovremeno, o drogiranju i belim medvedima, o nemogućoj ljubavi koju će glavni junak doživeti i proživeti, ostajući u svom balkanskom habitusu, naspram onoga što je sve u muško-ženskim odnosima moguće, prilično čedan – ostavljam interesu sledećeg čitaoca. Jer vrednost ovog romana nije samo priča. Van tog „materijalnog“ ili „fabularnog“ sloja, ova knjiga je i dokument o vremenu u kome preko noći postajete i stranac i došljak i beskućnik. I čovek bez identiteta, koji se uvek mora graditi od nule. I u kome sećanje i preispitivanje, makar imalo i snagu platonovskog zahteva da se umno sagleda čak i besmrtnost – ne vrede puno, jer vam tlo nekako uvek izmiče pod nogama.

0 Comments

    Leave a Reply

    XHTML: You can use these tags: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>