Bio sam veoma mlad, možda prvi ili drugi razred osnovne škole, kada sam otkrio svoj talenat za filozofiju. Danas, dok u nos guram sprej da lakše dišem, shvatam da uzrok tog „dara“ može biti objašnjen sasvim mehanistički. Ali šta fali? Najbolji fazoni Vudija Alena bazirani su na principima mehanike.
Pošto od malena kuburim sa devijacijom u desnoj nozdrvi i otežano mi prolazi kiseonik tom stranom, jednog dana sam se pitao: Kako ću disati kad umrem? Zatim je posle toga usledilo pitanje: A ko sam, zapravo, ja? Sećam se da je to pitanje razgorelo moju svest i da me je ta priča vozila dugo, dok konačno, nisam došao do odgovora o sopstvenom identitetu. I upisao filozofiju… Posle te glavne bitke koju sam dobio nalik velikom veziru Jusufu iz „Mosta na Žepi“, zaplovio sam mirnom vodom egzistencije i sve druge probleme stavio u kategoriju svakodnevice. Između ostalog i to otežano disanje na desnu nozdrvu.
Međutim, bližim se cvetu zrelosti (akma, na grčkom), što u brojkama iznosi četrdeset godina. Sebe zatičem kako imam preko sto kilograma i da nisam više pokretan kao nekad. Da bi poboljšao svoje zdravstveno stanje, ove jeseni sam rešio da posetim ORL-a i raspitam se o svojoj devijaciji, jer će mi za stare dane trebati više kiseonika.
„Moramo prvo da izlečimo bakteriju koju imate, pa tek onda da se pozabavimo devijacijom“, rekla mi je doktorka i prepisala dva jaka spreja, mast koju unosim u nos pomoću štapića za uši i još kutiju antibiotika od 500 mg.
Dok se disciplinovano pridržavam terapije, razmišljam o svom prijatelju koji mi je jednom prilikom rekao da imam psihologiju narkomana, iako se ne drogiram.
„Imaš potrebu da stalno menjaš stanje svesti“, rekao mi je. „Zanesen si, sanjariš, lutaš mislima. Još kad bi ta putovanja pojačao drogama, otišao bi u tačku.“
Taj moj prijatelj, muzičar, dok još nije postao sređen porodični čovek, umeo je ponekad da se prepusti narkoticima.
„Kosovari su u studentskom domu imali najbolju vutru. I s njima sam obično vario. Jednom prilikom, nestane im robe i pitaju me da li bi duvao lepak. Kako se to radi, pitao sam, a oni mi objasne da se tuba iscedi u kesu i onda se taj sadržaj inhalira jakim udisajima i izdisajima.“
„I jesi probao?“, pitam ga.
„Jesam.“
„I kako si se proveo?“
„Mislio sam me ništa ne radi, sve dok nisam krenuo u svoju sobu. Na hodniku sam tada naleteo na jednog stogodišnjeg starca koji je išao ka meni. Čudio sam se otkud taj vremešni i sedokosi deda u našem domu.“
„Možda je bio večiti student“, primećujem.
„Nije. Jer čim me je taj starac oslovio po imenu i pitao što sam tako unezveren i bled, vratila mi se rođena svest i s njom realnost. Ispred mene više nije stajao deda, već mladić koga sam znao iz doma. Živeli smo na istom spratu.“
„Zanimljiva priča.“
„Ima i nastavak“, kaže mi prijatelj.
„Onda je naišao zmaj…“
„Ne, nego je taj mladić danas skoro sed. I poznata je javna ličnost.“
„Kako se zove?“
„Boško Obradović iz Dveri“, rekao je.
Moj prijatelj priznaje da uvek kad u poslednje vreme vidi prosedog Boška na televiziji, oseti grižu savesti. Valjda zbog toga što je nekad duvao lepek.
Taj transfer blama meni je stran. Sve manje i griža savesti. Ali ta filozofska potreba da se zapitam i začudim i dalje je moj intimni svet. I evo baš danas, odradim propisno terapiju, uzmem prvi sprej i dok čekam da prođe petnaest minuta kako bih mogao da uzmem i drugi, uključim televizor. Mesto radnje: Skupština Srbije. U kadru: Boško Obradović. U ruci drži kamen sa Kosova i Metohije i recituje stihove Đure Jakšića: „I ovaj kamen zemlje Srbije…“
Maja Gojković, predsednica Skupštine, diže frku da se to hladno oružje izbaci iz parlamenta i još traži dokaze da je to zaista kamen sa Kosova i Metohije.
Scena izgleda krajnje nadrealno. I podstiče na razmišljanje. Dolazim do nekih zaključaka… Želim da ih podelim.
Boško je nalik Hamletu. Isteruje pravdu, s tim što umesto lobanje u ruci drži kamen (zemlje Srbije).
Zemlja Srbija je zemlja rijalitija. A da bi vas neko razumeo (ne mora to nužno biti Maja Gojković) morate mu se u buduće obraćati samo putem performansa.
I na kraju, ne morate duvati lepak da bi Boško bio deo vašeg tripa. Dovoljno je samo uključiti televizor. Ili uzeti sprej za nos. Ili se samo setiti kako je jedan čovek umeo da kaže da je realnost najveća fantazija…
Taj čovek se zvao Dostojevski.
