Биртија на граници

Вучем се по каванама. Седнем до прозора и загледам се у маглу…

Милош Црњански, „Дневник о Чарнојевићу“

хладно пиво, мирис роштиља, мирис јесени… келнери који су љубазни и осећају се на зној.

прекаљени радници у конфекцијским сакоима пију препеченицу. у очима им светли сунце са пашњака, одакле су их босоноге, за стоком, одвели у фабричке хале.

средовечни господин коме је алкохол узео младост, лепоту и пола јетре, рећи ће носталгично како је некад играо фудбал: главом, грудима, коленом и с обе ноге, левом и десном.

два сељака и алкоса препиру се око земље и пута. један у клин, други у плочу. помињу булдожер и катастар и трешњу и бунар и браћу од стричева (нека лепа српска имена), и оба полна органа. на помолу је туча. у гласу горчина. на лицу горчина.

три набилдована момка са вијугама на великим коцкастим главама, стрпљиво ћуте. један је наслонио кажипрст на спепочницу. други је кажипрстом и палцем подупро браду. трећи кажипрстом чачка нос. сви имају воловске вратове. на вратовима кајле од злата.

три просветна радника, од којих је један технолошки вишак, уморни од ситне лове и прежваканог градива, псују као кочијаши, истерују правду, моралишу и уздишу. замерају најпијанијем међу њима што се није одрекао вишка часова у корист дугогодишњег пријатеља, већ је продао душу за 74 евра. оптужени се брани словом закона и пијанством.

средовечни господин коме је алкохол узео младост, лепоту и пола јетре, прича како је некад скакао у реку на главу, на груди, на колена, такозвану бомбу, и обе ноге… и да су то странци плаћали као туристичку понуду.

два искусна кладионичара, као хипнотисани, буље у телетекст. затим, послушно спуштају главе и буље у листиће. затим дижу главе и опет буље у телетекст. на столу им се хладе виршле. изгледају тужно. више пута изневерено. на моменте очајно. као по договору пале цигарете.

урбана екипа, три момка и цура, у плетеним џемперима дошли су раздрнданим голфом и у сагласју срчу телеће чорбе. весели су и чулни. миришу на јефтине проводе, кућне журке, камповања, лаке дроге, заостале испите, солидан секс… у очима су им црвена јутра. ноћ их грли присно као сестра.

кратка прича о смртном случају доноси сету због пролазности, радост јер се није десила ником од блиских и поуку, неминовну као зло: тек таст кума једног од гостију излазио је из свог аута и покупио га је други ауто који је ишао у рикверц. глава је пукла као лубеница.

добро је да је по реду, каже један.

добро је, сложиће се други, јер се код нас усталио обичај да прво умиру млађи.

средовечни господин коме је алкохол узео младост, лепоту и пола јетре, каже да се хоће вратити оно време кад је био тито. описује да је осамдесетих, у марибору, док је служио армију, доживео да му медицинске сестре, са прозора стационара, показују сисе и гађају га швајцарским чоколадама.

усамљени морж, са мало неуредне косе, насукан на кафански сто, као на санту леда, тежином равном двадесетом веку, ћути своју муку и испија слатку кафу. у џемперу, зеленом и зарозаном,у егзистенцији нимало пријатној. али наду буди поглед. и свест да је смрт неминовна.

момак, висок, од једне кости, одаје утисак пословног човека док шета од стола до стола и весело разговара са гостима. некима објашњава ко је ко, некима ко за којим столом седи. улогом везног играча, сав нежан и скроз добар, рекламира треш фармерке чији су џепови дизајнирани мотивима британске заставе.

две медицинске сестре, тридесетогодишњакиње, грубо нашминкане и раскошне у облинама, привлаче пажњу полусвета, док једу пасуљ пребранац и разговарају као навијене. део сам тог полусвета. и не осећам се нимало лоше.

туга у мутним очима педесетогодишњег нежење, загледаног у флашу, као у кристалну куглу, говори о пролазности времена, идеала и могућности. остала је још само утеха у пиву, која вреди колико и локална анестезија.

какав сам ја некад био фрајер, каже средовечни господин коме је алкохол узео младост, лепоту и пола јетре

имаш ли слику да то и докажеш? пита га безлични жутокљунац.

два дрчна пензионера са истим плавим качкетима наручују чајеве од бруснице. и оговарају живе и мртве. теме им се растежу од коцке, преко швалерације, до цене паприка на различитим пијацама.

момци, каже келнер, ставио сам вам и по вијагру у чај.

ваља, одговара један од њих и наставља да прича тамо где је стао.

пијани пандур, окружен багром сличном себи, галами на сав глас. прети, прозива, лоше просуђује… поред њега једна солидна плавуша живот схвата доста питомије. задовољна оним што јој се нуди, дискретно, по бонтону, чачка зубе и смеши се кад затреба. са радија се чује глас дејвида боувија.

кинескиња од двадесетак година поручила је порцију прасећег печења и једе натенане. њено дете трчкара између столова и зауставља се поред два крволочна пијанца, од којих му један, неизменично говори „ај лав ју“ и „јебем ти маму“. упозоравају га да жена зна српски. њега боли курац…

караткер има према свима само нема према рођеној жени. а жене, каже крезави „силник“, немају душу ко и кљусе. гризе га савест што је попио два пива, јер је од тих пара могао купити „кило-два нечега“. рецимо спанаћа или џигерице.

човечуљак са фацом попаја, добијен од раног јутра шармом вињака и мале киселе, дозива основце док пролазе близу кафане вукући тешке торбе.

малци, еј малци, урадите домаћи. урадите домаћи кад дођете кући.“ 

и док га клинци посматрају као светско чудо из његових уста стиже савет вредан блага:

ја никад нисам радио домаћи и ево докле сам дошао.

Биртија
Биртија

средовечни господин коме је алкохол узео младост, лепоту и пола јетре, каже да је у немачкој, припит, ушао у кафић где су га дочекали са „хај хитлер“ и да је он, уз грижу савести отпоздравио младе скинсе. после њега је у тај исти кафић упала рација и он је, ни крив ни дужан уместо жељеног пива, попио мавашигери у главу од једне младе полицајке и плавуше, која је: имала сисе, не дај боже.

два гласа потврђују суштину изван себе… старији човек виче у слушалицу телефона:

реци „деда“, реци „деда“.затим, пијаним саоборцима објашњава како га унук воли више од сина и снаје. млађи и крезавији пајтос, такође жељан пажње, пробија социјалну баријеру користећи као адут властиту интиму:

јеси ли сама вечерас? пита преко мобилног љубавницу. и убрзо додаје: доћи ћу… 

његов гест наилази на урлик чопора.

понижава се, ради сваки посао, каже мушкарац за мушкарца.

нема понижавања кад је борба за живот у питању, каже жена…

сви мушкарцу су за царство небеско. све жене их подсећају да прво морају одрадити земаљско.

кунем ти се путем, виче наметљиви господин у правцу четворице ортака: кад то попов син није завршио школу?

један ортак је млад и дебео, други има зубе ко бисере, трећи се хвали да је већ деценију и по у пензији, четвртом је шлог искривио уста.

средовечни господин коме је алкохол узео младост, лепоту и пола јетре каже: колико сам ја некад имао жена: и црне и плаве и бринете…на крају ми досадило да водим љубав са њима. занимљиво ми било само да их свлачим.

треба бити опрезан, поверава се пријатељу човек који нимало не изгледа тако.

усликају те и ставе на фејсбуку и сутра те одмах виде у европи, а прекосутра си већ у америци и аустралији. зове ме јуче сестра из мелбурна и пита ме шта оно радиш на капији фабрике са бренером.

један за другим, у колони као снежанини патуљци, улазе искусни типови чије физиономије воде закључку да их је све правио исти отац: ћелави, буљави, са великим носевима, полупримати, синови тестостерона… своје порекло неће сакрити први од њих: дебелом длакавом руком, сасвим спонтано, заврнуће кратку мајицу и почешаће се по длакавом стомаку.

еееј душане, дуле, дућа…говори друг другу и зове келнера да донесе душану киселу воду или пиво, па да бира шта хоће. говори и срећно окриље и ивкова слава и секс и како не може више жени ништа и пита душана:

„шта још има код тебе?“ 

затим почиње византијски да поје во имја оца и сина и свјатог духа и тражи од келнера да донесе душану мало сламе за мезе и јарме за главно јело.

међу својима, петорицом њих, један галамџија и ловац, наручује „добру ракију“ и пита келнера да случајно има једну такву. када добије потврдан одговор, онда вади из џепа флашицу звану „унуче“ и просипа опробану фору:

јер ако немаш мешаћу са својом. 

његов гест мами осмехе у групи где се наметнуо као алфа мужјак.

лик је устао од стола као после нокаута. бркови су му густи као четка и за њих има посебан чешаљ у џепу тегет сакоа. успут, док излази вани, одмерава све госте као потенцијалне противнике.

средовечни господин коме је алкохол узео младост, лепоту и пола јетре, каже како елита са приморја по јахтама, хотелима и луксузним вилама, креше клинке на граници пунолетства и да их увозе из источне европе на кило.

има и наших девојака, каже. лепа деца сиромашних очева.

младић, наочити и згодан као глумац, убеђује девојку тешком ијекавицом

да би због ње дошао и на други крај планете, а не у овај градић путујући 300 километара аутобусом или временски: 6 сати и 20 минута. пита девојку што је нервозна, јер се то види по њеним покретима. он зна те ствари: читао је књигу која се до детаља бавила

говором тела. упознали су се преко друштвених мрежа. први пут су се срели уживо.

сва је прилика, и последњи.

два рибара, седе близу врата и цеде зидарска пива. обојица имају бркове и подсећају на сомове. не знаш да ли су дошли ил пошли на воду. не знаш да ли су од воде или из воде. кад у кафану уђе непознат гост, гласно вичу: ИНСПЕКЦИЈА и тако траумирају особље.

фрајер с дредовима и његова дебела девојка седе и ћуте. пију лимунаду и пуше. чекају час јоге. у рукама држе плаве и увијене простирке. спремни су сваки час да крену… фрајер с дредовима и његова дебела девојка седе и ћуте. пију лимунаду и пуше. чекају час јоге. у рукама држе плаве и увијене простирке. спремни су сваки час да крену… а уморни су од живота и безидејности.

један седамдесетогодишњак је ушао, поседео и отишао. није ништа наручио. келнер га је ословио по презимену. носио је карирани качкет. одавао је утисак да му се ближи крај живота.

средовечни господин коме је алкохол узео младост, лепоту и пола јетре, незаинтересовано посматра два контузована бивола док обарају руке и каже:

како сам ја некад обарао руке. нисам био претерано јак,али сам знао за полугу. противнику увалиш лакат што ближе и само га повучеш к себи.

разочаран у живот и скупоћу, ортак говори ортаку како има богатог шурака у аустрији коме је помагао више но брату, крио га од полиције, сто пута га трезнио,налазио му сезонске послове… а сад кад шурак дође на одмор не уме да да хиљаду динара кад сретне малог му на улици:

само уљудно попричају и уштине сестрића за образ.

у поцепаној перјаној јакни, са сивом плетеном капом, налик заборављеном предмету, зарастао у браду и ситан грађом, један социјални случај, неуравнотежен, пије кафу, пуши цигарету и разговара сам са собом. његовог лудила се нико не плаши.његову музику, док диригује рукама по ваздуху, нико не чује.

два ћутљива сељака отменог држања и румених образа, изгледају као воштане фигуре из музеја мадам тисо или свеже приспели ходочасници из индије. очи су им стаклене. лица препарирана алкохолом.

узми шта ћеш и ти попити? каже један од њих с тешком муком келнеру који им је у међувремену донео још два пива: само немој виски…

средовечни господин коме је алкохол узео младост, лепоту и пола јетре, каже да се у здравље улаже док си млад:

тресем се од хладноће ко звечка, а некад сам знао пијан лећи у снег ко јабука. зато сад облачим дугачки веш у септембру, чим ђаци пођу у школу, а скидам га у јуну, кад се распусте.

деда који се ближи деведесетој улази у кафану на штакама. и то једва. флека на панталонама сведочи да му је пробавни систем ван контроле. жали се гласно:

некад само станеш на улицу и стиже такси, а сад вичем из све снаге „такси такси“ и ништа.

исте је судбине и у кафани: нико га не констатује.

тип који подсећа на гусана, поднапит и речит, учестало користи безобразне речи и десет минута стоји на једној нози. убеђује келнера да му да пиво на рецкуили да му одбије од дечијег додатка. келнер се са оба предлога слаже.

у ћошку, далеко од свих, седи сасвим обичан човек и пије ракију. сконцентрисан је. пажљив. интелигентан. ћути. размишља. просуђује. вага добре и лоше, као искусан јувелир. са његовим погледом нико не жели да се сретне. његових мисли се свако плаши.

и демон је ту, одјекује ми у свести. или можда само разочарани радник фабрике у реструктурирању.

газда објекта, признат и познат у граду и селу, улази сав учтив и ауром јасно ставља до знања да је место његовог припадања свуда и нигде. љубазан је и предусетљив, али након петог пива, диже се са места и виче:

ви сте прах, пепео и прах.

кад је задобио пажњу присутних рекао је и ово:

а сад чујте и зашто.

да чујемо, рече средовечни господин коме је алкохол узео младост, лепоту и пола јетре…

и одједном, тишина преплави простор… и изгуби се сваки звук.

0 Comments

    Leave a Reply

    XHTML: You can use these tags: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>