Trideset tri

Negde sa deset godina svet mi se činio ogroman. Trebalo je samo maštati. Što lepše izmaštaš, veća je mogućnost da će budućnost biti lepa. Jer, kako drugačije? Ono što sanjaš, mora da ti se ostvari. Nema druge mogućnosti. Čak i ako je bilo neke sumnje, ona se zaklanjala lepotama  koje su navirale iz svakog delića nenormalne mašte. Dakle, život je bio lep. Možda ne život sam, tadašnji, koliko predstava o njemu. I taj osećaj se posle izgubio.

Onda, sa petnaest, malo se sve menja, život postaje i crn i beo, predstava o budućnosti isto takva, ali- i dalje imaš snove. Ne veruješ više da sve što zamisliš- ostvariće se nekad, u nekom samo tvom univerzumu, ali misliš dobrim delom da može. Skoro sve. Jer, ako si pametan, vredan, poseduješ neke poželjne i osnovne moralne osobine, gde su prepreke? Nema ih.

Sa dvadeset se zbuniš. Veliki deo tih verovanja u snove se suzi, ukočen pred naletom stvarnih događaja kojima budeš svedok. Sanjaš. I dalje sanjaš. I znaš da su snovi važni da bi sebe kao biće održao svežim. Da bi mogao da misliš. Da shvataš. Da preživiš, u krajnjem slučaju. Sa dvadeset dođu i opterećenja. Očekivanja. Tvoja i očekivanja drugih. Onda dolaze moranja. Ta velika, teška moranja. Često ne znaš ni zašto, čemu, ali znaš- moraš. I sledeću deceniju svet se širi, ali i shvataš da i nije toliko veliki, ljudi se lepo oblikuju, stavovi se oblikuju, postaješ otporniji. Manje sanjaš, ali si otporniji. I ceniš da je to važno. Biti otporan. Opstati. Ko šiša snove. Sanjaću, ali ajde, onako, tek radi reda… I tako godinama. Shvataš pojam ljubavi. Ne zaljubljenosti, već ljubavi. Neke drugačije. Potpuno. Shvataš prijateljstva. Shvataš ljude. Ali ih više ne opravdavaš. Ne zato što ne želiš, nego ne možeš.

Pređeš trideset. Sigurnost je važna, ljubav je važna, ti si važan. Postaješ tek siguran šta želiš u svakom trenutku dana i godine. I šta ti prija. I sve drugo ti prija. Ne sanjaš, nego se opuštaš. Uživaš. Na razne načine. Ne opterećuješ se ljudima, pričama. Znaš ko te voli i koga voliš. Znaš da je tu ko je i trebalo da ostane tu. Ljudi sami ostanu ili otpadnu. Mnogo njih otpadne. Pronađu se u nečemu što nisi ti, ili se ti ponađeš u nečemu što oni nisu. Ili se skinu maske. I znaš šta je zrak sunca i koliko on vredi u  pet ujutru. Znaš da udahneš slan miris mora i zahvališ se za život. Znaš šta govoriš, kome, koliko. I nema kajanja. Sve manje snova, ali sve manje kajanja, sve manje moranja. Znaš ko si… Znaš za sve nijanse zadovoljstva, ali i bola. I drago ti zbog toga. Upoznao si sve osećaje, upoznao si sebe. Do srži.

Nisam duvala svećice. Njih trideset tri nije moglo da stane na tortu. Ali su lepo stale na lice. Nekako su « legle ». Drug filozof bi to možda bolje objasnio…

1 Comments

Leave a Reply

XHTML: You can use these tags: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>