Poslednjeg dana maja 2017. godine, Aleksandar Vučić je i zvanično postao Prvi čovek Srbije. Do sada je to bio samo formalno. Prethodna funkcija koju je obavljao bila je funkcija predsednika vlade ili prvog ministra.
Termin prvi ministar vuče koren iz engleske političke prakse: plemić koji je obaveštavao kralja o odlukama drugih plemića bio je prvi ministar. Iako je danas taj položaj u mnogim predstavničkim demokratijama najbitniji, Aleksandru, po imenu i moći, više priliči da bude kralj, nego glasnik. I eto rokade. A poznato je koliko je Alek, kao mali, bio dobar šahista.
Kao svaki kralj, Vućić mora postati inertan. Njegovo je da se kreće sporo i vuče konce. Problem domaće politike je, međutim, u tome što su oko kralja sad samo pijuni. Nema ni dame. Ni ostalih jačih figura. Vaspitan sam dovoljno da ne pravim primitivne aluzije i kažem da ima par konja. Ali nema ni njih.
Deca i početnici igraju šah sa kraljem i pijunima. Tako se uče strategiji. I vežba pešačka završnica. To nam govori u kom smo uzrastu kao država. Ali i da nas čeka neko finale u periodu koje sledi. Ulazak u EU? Priznavanje Kosova? Cela Srbija u jednom rijalitiju?
Mislim da će građanima biti svejedno ko će biti naredni predsednik vlade. Možda neće samo onima koji su u srodstvu sa budućim premijerom ne bi li se, po lokalnim kafanama i slavama, hvalili kako im geni dobacuju visoko. Ali i to će vremenom prestati.
Opcije za upražnjeno mesto je već najavio sadašnji predsednik republike. Prva je da to bude neko iz SNS-a. U tom slučaju, izbor bi bio krajnje dosadan. Takav premijer će imati stabilnu podršku, ali njegova nadležnost će biti strogo definisana onim što Vučić misli da valja. Ako mu nešto predsednik države slučajno zameri, premijera iz SNS-a će pojesti živi blam. I tako zbunjen, sa funkcijom bez autoriteta, biće pogodan samo za karitakutru.
Druga opcija je da to bude nestranačka ličnost tj. neki ekspert. Do sada ih je u domaćoj politici bilo ko kusih pasa. To su ljudi koji takođe umeju da slušaju, ali ih od običnih članova partije dele tri stvari: obrazovaniji su, nemaju blama i znaju svoj interes. Kad padne vlast kojoj su služili, svoje uhlebljenje će lako pronaći u nekoj inostranoj firmi ili banci kao menadžeri, direktori ili konsultanti za Zapadni Balkan.
Treća i najzanimljivija opcija je da premijer bude Ivica Dačić.
Prvi čovek SPS-a će još mesec dana, kao potpresednik vlade, biti glavni baja izvršne vlasti i vodiće sednice u Nemanjinoj 11. Ali, po mom mišljenju, njemu uopšte neće biti u interesu da ostane na tom mestu do sledećih izbora. I to iz više razloga. Prvi je, jer neće imati stvarnu političku moć. Drugi, da će mu se glasačko telo osipati sve više, jer neće imati stvarnu političku moć. Treći, da će ga energija predsednika republike potpuno istrošiti i progutati, jer neće imati stvarnu političku moć.
Samo slep čovek ne vidi koliko Ivica Dačić pati poslednjih nekoliko meseci. Čovek koji voli da uživa u životu, hedonista po prirodi, dobar glazbenik, a nekad i dobar fudbaler, Dačić je potrošen tempom jednog radoholičara, šahiste i košarkaša. I izgubljen u tranziciji. Dovoljno je mudar da zna da su za njegovu ucenu dovolje dve reči: „banana“ i „kofer“. A opet, iako najbolji student u istoriji Fakulteta političkih nauka, nema dovoljno moralnog kapaciteta da se iz vlasti povuče kao što je to uradio Vojislav Koštunica 2008. godine kad su ga na sednicama vlade preglasavali tadićevci i dinkićevci.
Mislim da Dačić plaća cenu svoje pohlepe. Kad su Tomislav Nikolić i Boris Tadić ušli u drugi krug predsedničkih izbora 2012. godine, Dačić je inteligentno primetio da ne zna ko će biti sledeći predsednik Srbije, ali zna ko će biti premijer. Mislio je naravno na sebe. Kada je Nikolić pobedio Tadića, a bojeći se da neće morati ući u kohabitaciju sa vladom DS-SPS, prvo što je uradio, takođe politički inteligentno, jeste da je pozvao Dačića i oslovio ga sa „premijeru“. Ostalo je istorija…
Međutim, ono što je Dačiću napravilo problem, jeste što je umesto solidno obrazovanog Tome, koji se još uz to povukao sa čela svoje stranke, za partnera dobio najboljeg studenta u istoriji Pravnog fakulteta.
Vučić je bio neočekivana sila koja je pomutila račune mnogima. U istoriju je, sa stepeništa Predsedništva na Andrićevom vencu već otpratio, u crnoj limuzini, Nikolića. Šešelja je pripitomio ispod cenzusa. Tadić je sad samo šarmantni učesnik građanskih protesta. Dačić je, smem li to da primetnim, nekako zbrčkan. I verujem da bi platio suvim zlatom kad bi opet mogao, ujedinjen sa Tadićem u dva bola, ležerno i autonomno da vlada nekim bitnim ministarstvom, sve tompuse pušeći. Ovako, ko zna kad će Vućiću, koji ne pije ni kafu, a uspeva da spava vrlo oskudno, pasti na pamet da ga pozove, kao premijera, i pita ga da mu izdiktira neki statistički podatak za brifing. I to, recimo, baš kad se Ivica bude ušećerio od sna, negde u četiri ujutru.
Ponavljam, treba gledati ovih dana u Dačića i učiti se politici. Već je istakao da on verovatno neće biti premijer, jer ga navodno ne voli Zapad kao proruskog čoveka. Znači, beži od funkcije bez moći. I okuplja oko sebe rusofile. I još je rekao da nije važno ko je na kojoj funkciji ili adresi, već je važno da se SNS i SPS slažu u politici i idejama. Sad samo treba videti da li je to „biti proruski“ ideja ili urođena karakterna osobina.
Premijera ćemo uglavnom čekati još neko vreme. Ko će to biti, sebično kao kokakola, tajnu čuva novi predsednik Srbije. I na taj način pokazuje svoju moć. Drži narod u neizvesnosti kao Saša Popović ljubitelje Zvezda Granda kad treba da objavi koji novi Šaban ili Lepa Brena idu dalje u naredni krug takmičenja.
Nadam se da će, Ivica Dačić, simpatični antiheroj, uspeti da se izbavi iz čeličnog zagrljaja sudbine uz pomoć nekog trika ili vratolomije. I preživi do beogradskih izbora kao još uvek bitna figura. Ne mora biti kraljica, sasvim je dovoljno da bude top.
Verujem i da bi se na poziciji premijera sada dobro snašla žena. I bilo bi relaksirajuće za političku scenu Srbije zasićenu testosteronima. Brnabićka ili Mihajlovićka? Prva je lezbejka, a za drugu navodno tvrde da je pod uticajem masona! Sve i da jesu, sigurno da imaju i drugih kvaliteta koje ih kandiduju za mesto premijera.
Ako bi realna politička moć bila ogoljena do kraja, onda bi logično bilo da premijer bude Andrej Vučić.
Ako je po ljubavi prema Aleksandru, mrtva trka je između Stefanovića, Selakovića i Vulina.
Ako bi želja bila presudna, onda sigurno u Vuku Draškoviću i dalje tinjaju ambicije za nekom visokom pozicijom. Međutim, čovek za kojim su ludele sredovečne dame i ravnogorci, odavno je istorijska ličnost. I nekako je postao sav plastičan. Da se silom prilika nađe u Jagodini, Palma bi ga živog stavio u muzej voštanih figura.
Ipak, najprirodnije je da novi predsednik vlade bude Nebojša Krstić. Urban, vaspitan, manekenske građe, član jednog od najboljih bendova s naših prostora, glumac u filmu „Šest dana juna“, autor grafita „Margita je dečak“, po struci lekar, po opredeljenju marketinški stručnjak i Evropljanin, ekspert u svakom smislu – bio bi najbolje rešenje. Jer Krstić voli da je u centru pažnje, što mu premijerska funkcija donosi, a ume i da bude poslušan. Na stranu to što Vučića, ubeđen sam, voli više nego Glavni odbor SNS-a zajedno.
